”Ја нећу да сте ви заједничари са демонима. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској” (1Кор. 10, 20-21)
Подложност магији и сујеверју
”Ја нећу да сте ви заједничари са демонима. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској” (1Кор. 10, 20-21)
Појам магије
У енциклопедији Британика каже се, између осталог, да магија представља појам који се користи за описивање начина мишљења који се ослања на невидљиве силе ради утицања на догађаје, изазивања промена у материјалним околностима или стварања илузије тих промена.[1]
Практике које се сврставају у магију укључују гатање, астрологију, инкантације (чаробне формуле), алхемију, врачарење, посредовање са духовима и некромантију (призивање мртвих).
Сврха магије може бити стицање знања, моћи, љубави или богатства; исцељење или заштита од болести и опасности; обезбеђивање плодности или успеха у одређеном подухвату; наношење штете непријатељу; откривање информација; изазивање духовне трансформације… итд.
Маг (чаробњак) се сматра особом са приступом невидљивим силама и посебним знањем о одговарајућим речима и радњама које те силе могу да покрену.
Реч маг долази од грчке именице μάγος, која је и сама страног порекла. У Новом Завету се јавља у значењу чаробњак и мудрац.
Тако се у Јеванђељу по Матеју каже: ”А када се Исус роди у Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим” (Мт. 2,1), односно ”βασιλέως ἰδοὺ μάγοι ἀπὸ ἀνατολῶν”’. Међутим, у Делима апостолским налазимо друго значење: ”А кад прођоше острво све до Пафа, нађоше некаквог врачара и лажног пророка, Јудејца, по имену Варисус” (Дап. 13,6), односно ”ἄνδρα τινὰ μάγον ψευδοπροφήτην Ἰουδαῖον”. Ова разлика у значењу је веома важна и на њу ћемо указати нешто даље у тексту.
Осим тога, у Делима апостолским се говори о чаробњаштву (врачању, магији): ”А бјеше отприје у граду неки човјек, по имену Симон, који чараше и довођаше у чудо народ самаријски говорећи да је он нешто велико (Дап. 8,9), односно ”Ἀνὴρ δέ τις ὀνόματι Σίμων προϋπῆρχεν ἐν τῇ πόλει μαγεύων καὶ ἐξιστῶν τὸ ἔθνος τῆς Σαμαρείας, λέγων εἶναί τινα ἑαυτὸν μέγαν·”.
Када је реч о подели, најчешће се прави разлика између „црне“ магије, која се користи у злонамерне сврхе, и „беле“ магије, која се наводно употребљава у корисне или исцелитељске сврхе.
Извођење магије укључује употребу речи (бајање) и бројева за које се верује да поседују природну (инхерентну) моћ, као и употребу природних или вештачких предмета и ритуалних радњи које изводи маг или други учесници. У врачању, маг може користити и предмете који припадају жртви (нпр. косу, нокте или делове одеће) као део ритуала.
Антрополози идентификују три главна типа инструменталне магије: продуктивна, заштитна и деструктивна магија.[2]
Продуктивна магија се користи ради успешног исхода људског рада или природних појава, као што су добар улов, обилан род или повољно време.
Заштитна магија има за циљ одбрану појединца или заједнице од непредвидивости природе или злобе других. Примери су ношење амајлија против заразних болести или изговарање заштитних бајалица пре путовања.
Деструктивна магија, или врачарење, има намеру да нанесе штету другима, често изазвано завишћу.
Научници такође разликују магију од гатања (дивинације), чији циљ није утицање на догађаје, већ њихово предвиђање или разумевање. Ипак, верује се да је мистична моћ коју поседују гатари иста она која стоји иза магије.
Мотиви
Мотиве који наводе људе да се окрену маговима и магији налазимо у циљевима продуктивне, заштитне и деструктивне магије. Дакле, појединци траже услуге магова, односно врачева и врачара, да би постигли успех у вези са неким важним животним питањем (добијање посла, проналазак брачног друга, тј. женидба и удаја, разрешење од бездетности итд.), да себе или чланове породице заштите од деструктивне магије коју често идентификују као узрок неког неповољног догађаја или околности у којима се налазе (неко им је ”бацио чини”), и коначно да нанесу штету другима, било из зависти, освете или неког другог разлога.
Став Цркве о магији
За нас је кључно питање због чега појединци који одлазе код магова не траже помоћ у оквиру Цркве, већ раде нешто што је изричито забрањено?
Наиме, у Светом Писму Старог Завета налазимо ове заповести: ”Не обраћајте се к врачарима и гатарима, нити их питајте, да се не скврните о њих. Ја сам Господ Бог ваш” (3Мој. 19, 31); затим: ”Немојте врачати, ни гатати по времену.” (3Мој. 19,26); и: ”Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звијездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злијем духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за такве гадове тјера те народе Господ Бог твој испред тебе.” (5Мој. 18, 10-12).
Овим питањима бавили су се и васељенски и помесни сабори па се тако нпр. у 36-ом канону помесног Лаодикијског сабора (IV век) каже:
”Да не смеју свештена лица или клирици бити гатари, или врачари, или погађачи бројевима, или астролози (ἀστρολόγους = звездочатци), нити да праве такозване амајлије, које су окови душа њихових. А који их (= амајлије) носе, заповедисмо да се изагнају из Цркве” (у преводу епископа Атанасија Јевтића).
У 61-ом правилу Петошестог (Трулског) васељенског сабора из 691. године, каже се:
”Који се предају гатарима, или такозваним стотницима (= волшебницима), или другим сличнима, да од њих дознаду што желе да им се открије, нека, сходно ономе што је већ претходно од Отаца о њима одређено, подлегну канону о шестогодишњем кајању. Истој тој епитимији треба подвргнути и оне који воде мечке или сличне животиње за играње, а на штету простијих (људи); и они који варајући казују о срећи и судбини и родословљу (= по астрологији) и масу других таквих глупости говоре, а и такозвани гоничи облака и бајачи, и који праве амајлије (против чаролија) и гатари. Који пак остану упорни у томе, и неће да престану, те да избегавају такве пагубне и незнабожачке скарадности, одређујемо да се потпуно од Цркве одбаце, као што и Свети Канони заповедају. „Јер какву заједницу има светлост са тамом? као што Апостол каже. Или какво је слагање храма Божијег са идолима? Или какав удео има верни са неверником? Како ли се слаже Христос са Велијаром? (2Кор. 6, 14–16)” (у преводу епископа Атанасија Јевтића).
О тежини греха обраћања маговима (врачарима, гатарима) сведоче епитимије које су предвиђене за такве случајеве. У канону 24. Анкирског сабора из 314. године каже се:
”Који гатају и следују незнабожачким обичајима, или доводе у своје куће неке (гатаре) ради изналажења (разних) враџбина, или ради очишћења, нека се подвргну канону о петогодишњем (кајању), проходећи одређене степене: три године припадања (са оглашенима) и две године молитве (са вернима), али без Причешћа” (у преводу епископа Атанасија Јевтића).
У 65-ом и 72-ом правилу Светог Василија Великог врачарима и онима који им се обраћају прописано је време кајања као и убицама.
Правило 65: ”Који призна да се бавио врачарством или волшебним напитцима (γοητείαν ἢ φαρμακείαν = гатарством /=чародејством/ или замађијавањем), нека издржи време (кајања) убице, тако распоређиван као самоизобличитељ у томе греху”.
Правило 72: ”Који се предао гатарима (μάντεσιν = мантима = волшебницима) или таквима сличним, нека је и он под епитимијом толико времена колико убице”.
Треће правило Светог Григорија Ниског је важно и због тога што у њему налазимо део одговора на питање због чега се појединци обраћају маговима уместо да помоћ траже у крилу цркве.
”Они пак који одлазе код врачарâ или бајачâ (γόητας ἤ μάντεις), или онима који обећавају да ће кроз демоне учинити нека очишћења или одгоњења (зала), такви нека се тачно испитују и саслушавају: да ли (ни)су, остајући у вери у Христа, неком принудом били наведени на такав грех, што их је можда на то присилила нека несрећа или нека тешка штета, или су сасвим презрели поверено им од нас Сведочанство (τοῦ… μαρτυρίου = Христову веру), те приступили сарадњи са демонима. Јер ако су то учинили због одбацивања вере и да више не верују да има Бога, Коме се хришћани клањају, јасно је да ће подлећи осуди одступника (од вере). А ако их је на то навела нека неподношљива невоља, надвладавши малодушност њихову, те били заведени неком лажном надом, нека се и на њима покаже човекољубље слично као према онима који у време исповедања (вере) нису могли одолети мучењима,” каже се у 3. правилу Светог григорија Ниског.
Као што видимо он као разлог за обраћање маговима оних који се притом нису одрекли вере наводи малодушност.
Још један разлог који морамо да додамо уз малодушност јесте недовољно познавање хришћанске вере. У првим вековима хришћанства крштењу је претходила озбиљна и дуготрајна катихизација па овај проблем у том периоду, верујемо, није био толико изражен колико малодушност.
Катихизација и духовно руковођење
Патријарх Павле, у извештајима Светом Архијерејском Сабору [3] у периоду између 1957. и 1990. године, када је био епископ рашко-призренски, у више наврата говори о проблему недовољног познавања вере од стране верника.
Тако у једном извештају пише следеће: ”Факат је да наши верни стварно немају појма о својој вери, да се не знају прекрстити, не знају ни основне појмове о Исусу Христу, о тајнама, о загробном животу. Него је њихова вера једна смеша конфузних и бледих представа из Еванђеља смешана с наслеђеним обичајима, а све натруњено јаком дозом сујеверја, вере у судбину, гатања, врачања итд. Практично хришћанство, свакодневна молитва, пост, читање побожних књига, посећивање богослужења је сасвим попустило. Поразно на то делује, у многим местима, негативан пример свештеника”. (стр. 45)
Штавише, тадашњи епископ Павле у једном извештају износи закључак да наши верници несравњиво мање познају своју веру него верници других вера. (стр. 388)
Речи којима у једном извештају описује ондашње вернике у пуној мери важе и данас. ”Један старији свештеник износи да се у градовима и индустријским насељима формира нови тип верника. Он углавном у цркву не иде, новорођенче хоће да крсти и опело над својим покојником хоће да обави. После тога не показују никакву вољу за одржавање везе са црквом и свештеником,” пише епископ рашко-призренски Павле, потоњи патријарх СПЦ (стр. 275).
У једном извештају помиње не само гатање него и узимање записа од хоџе, са чиме се такође срећемо и данас. ”Од рђавих обичаја проширено је гатање, узимање записа. Из целе околине, чак од Краљева, долазе хоџи у Рибарић, место у непосредној близини манастира Црна Река, где су мошти св. Петра Коришког…” пише он (стр. 62-63). Овим записима се приписује магијска моћ и због тога их узимају.
Као разлог за незадовољавајућег познавање вере, патријарх Павле наводи недовољан труд свештеника, и то понавља у више својих извештаја. Пошто је овај разлог у пуној важности и у наше време, навешћемо неколико цитата из поменутих извештаја.
”Главна је тешкоћа, како ја видим, недостатак добрих и одушевљених, а мудрих свештеника и свештеномонаха, спремних на жртву за своју веру и народ. С њима би се могло зауставити круњење вере у народу, обновити благољепије у цркви, и подићи морал. Има их таквих, али мало,” пише епископ Павле (стр. 66).
У другом извештају каже: ”Народ је, заиста, као овце без пастира, препуштен сам себи. У време кад сви уче понешто, њему нема, у духовном погледу, ко да подржи ни оно мало што зна, а камоли да га учи вишем и бољем, па није чудо што је смућен и пољуљан у вери под налетом свију могућих невоља које преко њега снажно дувају” (стр. 88).
Наведимо један пример који врло сликовито приказује последице незаинтересованости свештеника за своје парохијане.
”Један наставник Богословије и један јеромонах пођу да се упознају са Симом Ралевићем, младим човеком родом из села у непосредној близини Пећке патријаршије, који је на раду у иностранству прешао у баптисте. До тог прелаза, сва православна религиозност, како сам сада говори и пише, састојала се у томе да га мајка поведе у манастир, да ту целивају иконе, запале свећу и оду. Кад су му дошли кући – била је недеља и богослужење им завршено – затекли су га како са групом својих присталица, које је задобио, разговара, објашњава Св. Писмо и религиозне проблеме, разуме се у баптистичком духу.
После разговора с њим, на повратку свратиће и код двојице младих наших свештеника у Пећи. Затекли су их како – завршивши богослужење – седе и гледају телевизор (подвлачење је наше, Д.М.), пише епископ Павле (стр. 313).
Међутим, закључак патријарха Павла да незаинтересованост свештеника, односно његово одсуство из живота верника, води ка удаљавању од вере, није нов. Из Старог Завета знамо да је народ због Мојсијевог дугог одсуства тражио од Арона да му начини богове који ће ићи пред њим. Наиме, Мојсије се на гори, примајући заповести од Господа, задржао четрдесет дана и четрдесет ноћи. ”A народ видјевши гдје Мојсије за дуго не силази с горе, скупи се народ пред Арона, и рекоше му: Хајде, начини нам богове који ће ићи пред нама, јер томе Мојсију који нас изведе из земље Мисирске не знамо шта би” (2Мој. 32,1). На њихов захтев Арон им је начинио златно теле коме су се поклонили и принели му жртве.
Према томе, да би се народ држао вере, да се не би клањао идолима и окретао се магији, неопходна је најпре катихизација а затим континуирано духовно руковођење.
Уз непознавање хришћанског учења можемо додати и лењост. Хришћанство захтева учешће човека које подразумева подвиг и напор у складу са речима „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт 11,12). Са друге стране, магија нуди лака и брза решења, без улагања икаквог труда и рада онога ко се врачару или гатару обратио за помоћ.
Примери из историје
За време цара Диоклецијана и његових савладара, 303. године, почео је највећи, општи и најкрвавији прогон хришћана до тада а настављен је и од стране њихових наследника.[4]
Као један од разлога за гоњење, током кога су вршена најсвирепија мучења и убијања хришћана, наводи се и то што је Диоклецијан био присталица римске религије и богова, а велику улогу у његовом животу имале су враџбине и предсказања. Управо је за жртве и предсказања и везан један од његових сукоба са хришћанима, који је претходио гоњењу: ”..како је из страха хтео да сазна будућност, приносио је на жртву стоку и по њеној утроби тражио предзнаке будућих догађаја. Тада неки од слугу – који су већ пришли Господу – док су присусвовали жртвовању, ставили су себи на чело крсни знак. На то су се демони разбежали и поремећена је паганска жртва.” [5] Жреци су након тога више пута поновили жртвовање, али жртве нису ништа показале, па је велики жрец Таг за неуспех окривио хришћане.
Пре доношења одлуке о прогону, Диоклецијан је позвао неколико правних и војних достојанственика и питао их за мишљење, а затим одлучио да пита за савет и божанства, пославши врача Аполону милетском.
За његово сујеверје се везује и један догађај из периода пре његовог доласка на власт. Према предању, једна гостионичарка код које се хранио, а која је истовремено била и припадница друида тј. старокелтских свештеника, рекла му је да ће постати цар ако убије вепра. Од тада се увек у лову трудио да га убије.
За Максенција, једног од Диоклецијанових наследника на власти, кога је Свети Цар Константин победио у бици код Милвијског моста, 27-28. октобра 312. године, Јевсевије Памфил пише да је превршио меру својих злочињења тиме што се упустио у враџбине. ”Њему није представљало ништа да распори трудну жену или новорођено дете да би према положају детета у утроби или положају његових органа нагађао каква ће бити будућност”. [6]
Дејство магије
Деструктивна магија, која има за циљ да се нанесе штете другима, без обзира на мотиве, захтева најтежу епитимију. Она је не само у супротности са старозаветним заповестима које смо навели нешто раније у тексту, већ је у супротности и са обе највеће заповсти Сина Божијег: ”Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” (Мт. 22, 37) и ”Љуби ближњега свога као самога себе” (Мт. 22,39).
Због чега је у супротност са првом највећом заповешћу? Због тога што се онај ко се обраћа магу (врачарима, гатарима), било да је реч о тзв. продуктивној, заштитној или деструктивној магији, обраћа слугама ђавола уместо Господу Богу.
О ђаволу Свети Јован Дамаскин, у ”Тачном излагању православне вере”, каже да је у питању Анђео који није створен злим по природи, него је био добар и створен за добар циљ али се погордио против Бога који га је створио желећи да му се супротстави. Први је отпавши од добра, обрео се у злу и по самовласној жељи од светлости постао тама. За демоне, пак, каже да су мноштво Анђела који су били под његовом (ђаволовом) власти и пошли и пали заједно са њим.
Са другом највећом заповешћу, која говори о љубави према ближњем, у супротности је јер су осећања мржње, злопамћења или зависти која некога подстичу да пожели да нанесе штету другоме супротна осећању љубави према билжњем.
Управо због тога што су магови (врачари, гатари) деца ђавола (Јн. 8,44) не може постојати ”бела” (продуктивна, заштитна) и ”црна” (деструктивна) магија. У питању је само лукавство демона и ђавола како би лаковерне подредио себи, лажући их да постоји ”бела”, што значи ”добра”, магија. Лепи циљеви као што су добар улов, обилан род, повољно време, заштита од злобе других и сл. су само мамци иза којих се налази удица човекоубице (Јн. 8,44). Свестан ове истине народ је формулисао изреку „Ко с ђаволом тикве сади о главу му се обијају“. Исто то, само другим речима, каже и Свети Владика николај: ”Ортаклук са злим доноси свима ортацима зло”. Али ово лукавство (због тога се у молитви Господњој и каже: избави нас од лукавога) није ништа ново јер из Друге посланице Светог апостола Павла Коринћанима знамо да се ”сам сатана претвара у анђела свјетлости” (2Кор. 11,14).
Да један слуга сатане (”бели маг”) не може никога заштити од другог слуге сатане (”црни маг”) знамо из речи Спаситеља: ”Како може сатана сатану изгонити? И ако се царство само по себи раздијели, то царство не може опстати; И ако се дом сам по себи раздијели, тај дом не може опстати; И ако сатана устане сам на себе и раздијели се, не може опстати, него ће пропасти” (Мк. 3, 23-26).
Логично питање које се намеће јесте и да ли ђаво и демони могу уопште да нанесу штету људима? Ако могу, како се заштитити?
Свети Јован Дамамаскин пише да иако је њима (демонима) дозвољено да нападају на човека, ипак немају власт да на силу некога на нешто приморају јер од нас зависи да ли ћемо издржати нападе или нећемо.
Дакле, да ли ћемо претрпети штету од злих духова зависи у највећој мери од наше вере у Господа. ”Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро” (1Мој. 50,20), каже се у Светом Писму.
Према томе, треба чврсто веровати и молитвено призивати Господа у складу са речима: ”Душа се наша узда у Господа; Он је помоћ наша и Штит наш” (Пс. 32,20).
Један од најбољих примера немоћи сатане и демона пред душом која се непоколебљиво узда у Господа налазимо у житију Светог свештеномученика Кипријана и Јустине Девице.
Они који су недовољно чврсти у вери, у случају када посумњају да се против њих користи магија и плаше се, увек имају на располагању и помоћ свог духовног оца. Он је особа којој би требало да се обрате за помоћ у таквим ситуацијама, а не врачарима и гатарима.
Са друге стране, обраћајући се врачарима и гатарима свесно се одричу силе и помоћи Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа и сами препуштају лукавоме да их вије као пшеницу (Лк. 22,31).
Све претходно речено важи и за раличите амајлије које лаковернима нуде врачари и гатари. Амајлија нема никакву силу већ је ништа друго него видљиви знак, печат, који служи као потврда и подсећање да је склопљен уговор о добровољном потчињавању сатани.
Шта користити уместо амајлије? Крст, као силу којом нас је Христос спасао од власти ђавола, и којим верујући успешно одбијају његове нападе.
”Крст Христов, дакле, верним је моћно оружје за одагнање демона. Али он није фетиш, не дејствује магијски, само својим присуством, него је неопходна вера у Сина Божјег пострадалог за нас, и саображење целокупног свог поступања и живота према тој вери. Наш однос према духовном свету и духовним вредностима не може бити механички, него морални. По речи Господњој, само чисти срцем могу видети Бога и укључити се у Његову благодатну силу и помоћ. Где тога не би било, дејство крста би изостало,” пише Свети Патријарх Павле. [7]
Када је реч о било којој животној потреби важи исто као и у случају тражења заштите – треба се у молитви обратити Господу, а не слугама сатане. У Јеванђељу је о томе речено: ”Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се” (Мт. 7,8).
Некромантија (призивање мртвих)
Патријарх Павле пише да је, према учењу Светих Отаца, немогуће да се душе покојника јављају по вољи и жељи живих и то поткрепљује речима Светог Јована Златоустог који каже да „Није могуће овуда блудити души која се већ одселила од тела“, јер је „Бог за душама умрлих запро врата вечности и ни једној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио дозволом да може шкодити и варати људе“.
Зато је јасно, каже Свети Патријарх Павле, да се на спиритистичким сеансама јављају демони, у складу са речима Блаженог Августина да „Никаква моћ ђаволска, никакво заклињање не може дозвати душе умрлих, и отуда се јављају не душе умрлих, него демони“.
Исто важи и за све остале покушаје да се сазна оно што је временски (будућност), просторно или на други начин сакривено.
”А будућност, наравно, не знају ни Анђели Божији, нити демони, него само предсказују: Анђели, када им Бог открива и заповеда да прорекну. Због тога оно што они кажу, догоди се. Предсказују и демони. Понекад због тога што виде оно што се дешава у даљини, а понекад што нагађају, због чега и лажу, и њима не треба веровати чак иако често кажу истину на тај начин о коме смо говорили. Они, такође, познају и Писмо,” пише Свети Јован Дамаскин.
Међутим, како пише патријарх Павле, важно је имати у виду да борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи, него се бори против лажног пророштва.
Управо у томе лежи разлог зашто се магови (μάγοι) од Истока (Мт. 2,1) називају мудрацима а маг (μάγον) Варисус (Дап. 13,6) означава као врачар и лажни пророк.
У најкраћем, можемо да кажемо да су пророци они који говоре надахнути Духом Светим, у складу са Божијим промислом и Његовом вољом, док су лажни пророци они који говоре под утицајем ђавола и демона.
”Све што нам је потребно за спасење Господ Исус и Дух Свети откривају нам преко Еванђеља, Сабора и Светих Отаца. Инсистирати, из просте радозналости да оно што нам није откривено, или зато што не бисмо могли разумети, или нам не би било од духовне користи, ипак дознамо околишним путем – нити може бити добро, нити изаћи на добро. А то баш чине спиритисти,” пише Свети Патријарх Павле, а затим наводи речи московског митрополита Филарета: „Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности лажним кључевима“. Наравно, речи патријарха Павла и митрополита Филарета, иако помињу само спиритисте, односе се и на све друге методе којима знатижељни покушавају да открију оно што је временски, просторно или на други начин сакривено од човека.
Снови
Снови су једно од средстава путем којих побожни добијају сигнале од Бога и о томе је прилично опширно писао Свети Владика Николај у ”Символима и сигналима”. Бројне примере снова који садрже одређену поруку и служе као сигнали можемо да нађемо како у Старом тако и у Новом Завету.
О таквим сновима нпр. говори пријатељ праведног Јова, Елилуј (Јов. 33, 15); затим имамо пример сна цара Авимелеха (1Мојс. 20, 3), Лаванов сан (1Мојс. 31, 24), Јосифове снове (1Мој. 37, 5-10) и низ других примера. У Новом Завету такође имамо више примера а поменућемо само јављање анђела Господњег праведном Јосифу да се не боји узети Марију (Мт. 1,20), затим заповест коју су у сну добили мудраци од Истока да се не враћају Ироду (Мт. 2,12), поновно јављање анђела Господњег у сну Јосифу са упутством да са Исусом и Маријом бежи у Египат (Мт. 2,13) итд.
Ипак, упрскос мноштву примера, веома важно је имати у виду да снови не служе као сигнали увек и свакоме, већ искључиво онда када је то у складу са промислом Сведржитеља и Његовом светом вољом, и то онима којима је дато да знају тајне Царства Божијега (Лк. 8,10).
Ако неко има утисак да је његов сан можда био сигнал, једини исправан поступак у таквом случају је да се обрати духовно искусном свештенику или јеромонаху, који има дар разликовања духова (1Кор. 12,10) и дар расуђивања (1Кор. 14,29).
О сновима Свети Теофан Затворник каже: ”Пазите да ђаво не успе некако преко њих да вас обмане… Јер ђаво и на јави многе глупости убацује у главу, а у сну му је то још лакше.”. Дакле, ђаво делује на човека и преко снова. Према томе, нити би требало тумачити сваки сан, нити би снове требало снове тумачити самостално јер то носи опасност од обмане ђавола и демона.
Одлазак код врачара и гатара ради тумачења снова или тумачење уз помоћ књига које су за то намењене, тзв. сановника, значи добровољно саглашавање са обманама злога и добровољно потчињавање његовој власти.
Астрологија
О дубокој супротстављености астрологије хришћанском учењу Свети Јован Дамаскин пише, између осталог, следеће:
”Јелини, такође, говоре да кроз излажење и залажење, и зближавање, тих звезда и Сунца и Месеца постоји утицај на сва наша дела. Јер, астрологија, се тиме бави. Ипак, ми тврдимо, да од њих бивају предзнаци кише и ведрог времена, како хладноће, тако и жеге, како влажности, тако и суше, такође и ветрова и сличног, али никако да предзнаменују наша дела; јер, ми смо од Творца створени са слободном вољом и господари смо својих поступака. Јер, уколико ми све чинимо под утицајем кретања звезда, тада по нужности чинимо све што чинимо; а оно што бива по нужности, нити је добродетељ, нити је порок. Јер, ако ми немамо добродетељ, нити порок, тада нисмо достојни ни похвале, ни казне; а такође ће се и Бог показати као неправедан, дајући једнима добро, а другима беду. Али ако Бог творевином управља по нужности, онда није потребно да Бог њоме управља, нити да промишља о њој, као што је тада сувишан и наш разум, јер нисмо господари својих дела и излишно је да размишљамо. Али, разум нам је дат да бисмо размишљали и стога је све разумно обдарено слободном вољом”. [8]
Важно је имати у виду да је Бог створио и звезде, јер нам та чињеница можда најочигледније показује бесмисленост веровања поклоника астрологије у њихов магијски утицај на нас. ”И створи Бог два видјела велика: видјело веће да управља даном, и видјело мање да управља ноћу, и звијезде” (1Мој. 1,16).
Због чега је ово најочигледнији пример? Због тога што се негира промисао Божији а имплицитно промисао приписује небеским телима која, за разлику од Бога, немају ни живот ни разум.[9] Не само да небеска тела немају живот и разум, него су и сама, као творевина Божија, предмет Његовог промишљања.
Шта је то промисао Божији? ”Пошто је свет премудра творевина доброте и љубави Божје, то се он и одржава у постојању дејством вечне доброте и љубави Божје. Зависан од Бога бићем свет је зависан од Њега и постојањем. Створивши свет са одређеним циљем Бог га и води остварењу постављеног циља својим непрекидним промишљањем (πρόνοια) о њему,” пише Преподобни Јустин Ћелијски.[10]
”Нико нека не мисли да небеса или свјетила имају душу, јер, она су без душе и без осећаја (чувства),” пише Свети Јован Дамаскин.
Због чега је још важно имати у виду да небеска тела немају душу, односно живот и разум? Јер из тога произилази да не може постојати никакав закон небеских тела, као што не може постојати ни природни или природин закон, паралелно са моралним законом Божијим.[11] И не само да небеска тела као несвесна твар не могу бити законодавци (човеку), него не могу бити ни примаоци закона.
”Онај ко даје законе и онај ко прима законе морају бити свесна бића. Не може несвесан прописивати законе за свеснога, нити свесан може давати законе несвесноме. Јер је закон у суштини својој ствар свеснога разума. Са обе стране закон претпоставља свесан разум: са стране онога ко даје закон и са стране онога ко прима закон. Недостаје ли свестан разум било на једној било на другој страни, закон није закон него нешто сасвим друго са другим и друкчијим назвањем,” пише Свети Николај Жички у ”Номологији” и додаје: ” Кад људи хоће да праве законе, они бирају између себе, по правилу, најсвесније и најсавесније па им поверавају законодавни посао. Дакле, вишу свесност и савесност сматрали су људи од памтивека за квалификацију оних који законе састављају”.
На шта мисли Свети Владика Николај када помиње ”нешто сасвим друго” што није закон? Говори о поретку. ”Једно је закон, а друго је поредак. Кад неко уђе у кућу са лепо уређеним намештајем, неће говорити о закону намештаја него о поретку намештаја…. Исто тако ко уђе у добро уређен пчелињак, или у обрађено и уређено домаћинство, говориће о поретку, а не о закону. Јер је једно закон, а друго поредак. О закону се може говорити само у вези са људима у овој васиони, или у вези са анђелима у надвасиони. У вези пак са животињама, биљкама, минералима, звездама, ветровима, и осталим тварима и стихијама овога света може се говорити само о поретку или беспоретку, а никако о закону,” пише он.
На ово, потпуности ради, у вези са небеским телима, можемо додати и силе о којима се говори у физици, као што је гравитациона сила. Али ни поредак ни силе не можемо поистовећивати са законом.
Да је, како каже Свети Владика Николај, природа оруђе моралног закона Божјег, а не законодавац, тј. да је природа слуга, а не господар, потврђује мноштво примера. Овде ћемо поменути само потоп. Је ли потоп био резултат некаквих природних или природиних закона, или закона небеских тела? Не, него је био последица нарушавања моралног закона Божијег. О томе се у Светом Писму јасно каже: ” И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле, покаја се Господ што је створио човјека на земљи, и би му жао у срцу” (1Мој. 6,5). Због чега је Ноје нашао милост пред Господом? Због поштовања моралног закона Божијег: ”Ноје бјеше човјек праведан и безазлен својега вијека; по вољи Божјој свагда живљаше Ноје” (1Мој. 6,9).
Да је природа, укључујући и небеска тела, не само под влашћу Творца, него и под влашћу човека, уколико поштује морални ззакон Божији, показује и пример Исуса Навина који је у Гаваону измолио од Господа да заустави Сунце и Месец како би завршио битку коју је водио.
”Тада проговори Исус Господу онај дан кад Господ предаде Аморејца синовима Израиљевијем, и рече пред синовима Израиљевијем: Стани сунце над Гаваоном, и мјесече над долином Елонском! И стаде сунце и устави се мјесец докле се не освети народ непријатељима својим. Не пише ли то у књизи истинитога? И стаде сунце насред неба и не наже к западу скоро за цио дан. И не би таквога дана ни прије ни послије да Господ послуша глас човјечји, јер Господ војева за Израиља” (ИНав. 10, 12-12).
Сујеверје
Сујеверје подразумева придавање неким доживљајима из свакодневног живота одређеног значења, слично као у случај са сновима, односно тумачење одређених доживљаја као сигнала. Тако нпр. уколико некога засврби леви длан, сујеверни верују да га очекује добитак новца. Ипак, многим доживљајима се не придаје неко одређено значење већ се тумаче само уопштено, као позитивни или негативни сигнали. Тако нпр. као лош знак се тумачи уколико вам црна мачка пређе пут, тј. сматра се да она доноси несрећу. Супротно томе, добар знак је уколико сретнете оџачара јер он, наводно, доноси срећу. Дакле, овим догађајима (сусретима) се, слично као у астрологији положајима, односима и кретањима небеских тела, приписује магијска моћ. Ова веровања често укључују и одређене магијске радње. Тако нпр. онај коме је црна мачка прешла пут требало би да се врати три корака уназад и пљуне три пута како би се поништиле последице сусрета са њом. Кога је засврбео леви длан требало би да њиме протрља косу да би добитак био што већи, а онај ко сретне оџачара требало би да се ухвати за дугме.
Постоје и бројни други примери сујеверја који су вези са свакодневним животом па ћемо поменути још само веровање да су одређени бројеви и дани у недељи срећни а други несрећни, као и да поједини предмети, попут коњске потковице или детелине са четири листа доносе срећу. Дакле, поменутим предметима, бројевима, данима у недељи итд. се приписује магијска моћ.
Како је сујеверје у вези са магијом сувишно је да анализирамо засебно сваки од поменутих примера, све што је неопходно рећи о магији већ смо написали.
Када говоримо о срећи и несрећи у вези са сујеверјем, можемо да кажемо да да је несрећа управо сујеверје, јер сујеверје подразумева безбоштво, као што је несрећа и врачање и било који други грех, јер је ”плата за гријех смрт” (Рим. 6, 23). Срећа је, са друге стране, одбацити сујеверје и познати Христа, Сина Божијег, јер је то пут у живот вечни: ”А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа” (Јн. 17,3).
У одговору на писмо једног ђакона који се сусрео са човеком који не верује у Бога али је пун сујеверја; који је од детињства пружао длан циганкама да му врачају; који се боји злих очију; који уторак сматра злокобним даном а од броја 13 ”бежи као од огња”, Свети Владика Николај пише:
”Шта те чуди, драги ђаконе? То ли, што безбоштво и сујеверје иду заједно? Но то је у неприродности сасвим природно. Лаж је и једно и друго, и обоје проистичу од онога кога су најистинитија уста назвала: отац лажи. Истина је увек иста, а лаж је као камелеон што се јавља у разним бојама. Није то никакав парадокс – то пријатељство између безбоштва и сујеверја – како си ти мислио, него нешто сасвим подударно као рам и слика. Свако безбоштво урамљено је чврсто у сујеверицу. И једна лаж стално гостује код друге… Погледај сујеверје безбожних Јевреја, кад хоћаху пошто пото убити Христа! Исуса пак поведоше од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскрнавили (Јн. 18, 28). Јер им беше празник. Убити невина човека њих није поганило а ући о празнику у судницу јесте!”.
Оно што Црква, осим катихизације и духовног руковођења, може да уради за сујеверне и оне који се обраћају врачарима и гатарима јесте да се моли за њих.
Свеблаги Господе, заблуделе од православне вере јеретике и отпаднике призови познању истине; нехришћане просвети, да би Те познали; грешнике приведи покајању, ради светог милосрђа Твог, јер си благословен занавек. Амин.
Димитрије Марковић
Стални стручни сарадник
Одсека за апологетску мисију
Мисионарског одељења – Архиепископије београдско-карловачке
[1] https://www.britannica.com/topic/magic-supernatural-phenomenon
[2] https://www.britannica.com/topic/magic-supernatural-phenomenon
[3] Епископ рашко-призренски Павле. Извештаји са распетог Косова, Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 1957-1990.
Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке, Фондација патријарх Павле, Београд 2013.
[4] https://teodulija.net/2019/01/13/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BD-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5-%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B8/
[5] Лактанције, О смрти прогонитеља, Академија Српске православне цркве за уметност и конзервацију, Београд 2014, стр. 31
[6] Јевсевије Памфил, Историја Цркве, стр. 232
[7] https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/11/
[8] Свети Јован Дамаскин, Тачно излагање православне вере
[9] Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика Православне Цркве – Том I, О бићу Божјем и његовим својствима
[10] Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика Православне Цркве – Том I, О Божјем промислу
[11] Свети Владика Николај Жички, Номологија
