Увод – гуруизам – варљива светлост или истинска духовност?
-I- Сектно деловање и гуруизам у Србији – кратак историјски осврт
Према истраживањима протојереја Др Лазара Милина, прве секте модерног времена су се међу Србима појавиле у последњим декадама XIX века… Биле су то псеудохришћанске заједнице (назарени, баптисти, адвентисти… )[1].
У првој половини XX века, међу Србе појачано доспевају учења проистекла из езотерије (гностички правци, теозофија, антропозофија…), Њу ејџ доктрине, као и из далекоисточног пантеона.
Неупоредиво директнији сусрет са сектама, култовима и гуру покретима бележимо након II светског рата. Мисионари и проповедници из готово свих области сектног деловања не заобилазе просторе бивше социјалистичке Југославије, па тако ни Србију.
Деведесетих година, као и у првом кварталу XXI века, већ можемо да говоримо о експанзији сектног и манипулативног деловања. То управо илуструју резултати последњих истраживања, који указују и на специфичне тенденције различитих духовно-религијских структура унутар српског националног и културног простора.
Aко кренемо од српског предхришћанског архетипа, може се рећи да су пагански илити народни обреди и веровања (понајвише празноверје, сујеверје и магија), константа у нас. Чак и у случају идентификовања елемената преваре у тим праксама, таман када се одређени трикови и манипулације разобличе и нестану, појаве се нови видови видовитости.
Присутност Срба у псеудохришћанским заједницама стагнира.
Њу ејџ духовност и његова реформисана варијанта Некст ејџ, су у експанзији и то највише захваљујући бројним школама саморазвоја, псеудоисцелитељским „амбулантама“, те надритерапијским и „лајф-коуч“ саветовалиштима.
Премда је, захваљујући потребама медија за сензационализмом, утисак у јавности другачији, када данас све објективно сагледавамо морамо констатовати да смо отворено деструктивне, опскурне, екстремистичке или сатанистичке оријентације, ипак имали у занемарљивом броју; скоро на нивоу изолованог случаја. Увек, и претходно са пијететом помињућу жртве најтежих кривичних дела инспирисаних сатанизмом, уопште трагедија које су се догодиле као последица богоборности и зловерја, истичемо да то хвала Богу није била масовна појава у Србији, нити у смислу учесталости почињених криминалних радњи, нити постојања њихових шире умрежених организационих модела.
Феномен вредан наше сабране пажње, оно што готово цео век постоји у континуитету и шири се, постепено интегришући бројне методе и поступке, од езотерије и гностицизма, Њу ејџ духовности, окултизма, магије и сујеверја, праксе алтернативне медицине до духовног менаџмента у служби глобалних интереса то је псеудохиндуизам.
Ваљана оцена било које појаве подразумева њено, барем елементарно упознавање, што и јесте идеја овог општег, уводног приказа хинду-гуруизма, након којег следе текстови где ћемо представљати појединачне биографије, учења и мисију духовних учитеља приспелих из Индије (преко Запада) до Србије.
-II- Мисија (псеудо)хиндуизма
а) Почеци
1. Подвуцимо још једном да нама (псеудо)хиндуистички проповедници и учења не долазе директно са Истока, већ са Запада. Ми смо увек били део њихове „западне“ мисије, територија где се наставља започето, било у Европи или Северној Америци.
То тако траје преко 150 година, од друге половине XIX века.
Пристижући у наступајућим временима у таласима, „источњаци“ су се прилагођавали историјским и културолошким обрасцима Запада, али и актуелним трендовима, интересовањима и околностима народа домицилних држава.
Првих деценија је тежиште било на фасцинацији западног човека.
У Европу и Америку најпре долазе јогини, показујући тих година (крај ХIХ почетак ХХ века) не толико духовну, колико физичку дисциплину. Они тада демонстрирају наменски биране асане; необичне, тешке, акробатске и телесно ризичне положаје тела…
Пo претпостављеној мери атрактивности и „држања пажње“ придружују им се убрзо протагонисти оријенталне духовно-артистичке оријентације: бројни „чудесотворци“, магијаши, „чаробњаци“, жонглери, факири, мађионичари итд…, који дефинитивно импресионирају и код присутних буде интересовање за Исток…. Убрзо почињу да долазе и аскете, мистици, мудраци…, а и западњаци крећу да ходочасте у Индију.
Коначно, све учесталије Европу и Америку походе и посвећеници и духовни учитељи гуруи. Са њима се шире и учења, односно духовне концепције које они проповедају.
2. Појам гуру ( गुरु ), етимолошки потиче из санскрита и у преводу значи: онај који уклања таму незнања светлошћу знања ( гу = тама, незнање – ру = онај који уклања). У хиндуистичкој традицији, гуру није само учитељ у образовном смислу, већ духовни вођа и посредник између ученика (шишја) и истине (сатија). Сматра се отеловљењем знања (дјана) и каналом божанске милости. Он уводи ученика у знање, праксе (мантре, мандале, јогу, медитацију,…) и морални поредак (дхарму). Без гуруа, сматра се, човек не може правилно схватити ведску традицију, нити досегнути духовно ослобођење (мокшу). У ведантским текстовима се каже: „гуру је бог у људском облику; кроз њега ученик види бога.“ Коначни циљ није обожавање личности гуруа, већ преображај сопствене свести у складу са истином коју гуру показује. У хиндуизму аутентични гуру мора испуњавати три услова[2]:
- да има знање (шастра-дјана),
- да има лично духовно искуство (анубхава),
- да води моралан и несебичан живот.
3. Гуруи са Истока деценијама Западу нудe широк опсег особених, мисионарских визија и програма. Свако је доносио „свој део универзума“, препоручивао нека своја решења и стазе просветљења. Разлике у концепту, методама и пракси између појединих духовних учитеља су резултат два фактора.
- свако од учења, било је одраз времена када су настаjaла, па су се утолико разликовала, колико су се разликовали периоди њиховог настанка и ширења.
- проповедници хиндуизма се иначе разликују с обзиром на припадајући ланац гуру-парампаре, односно своје духовно порекло
Хиндуистичка духовност иначе почива на принципу гуру-парампаре. То су непрекинути ланци учитеља и ученика. Правоверност учења се не мери оригиналношћу, већ припадањем овом ланцу: ученик не осмишљава неку своју нову истину, већ је прима од учитеља.Свака духовна традиција има своју линију гуруа, која гарантује аутентичност.[3]
Тако у доброј мери долазимо до разјашњења чињенице да индијски пантеон укључује хиљаде виших и нижих божанстава, као и верских традиција, учења и образаца.
Европљани су у ствари били ти, који пристижући на Индијски подконтинент у Средњем веку, затечене духовне и религијске праксе и традиције свеукупно подводе под појам хиндуизам. Тај појам иначе ни сами Индијци нису користили за себе али он је остао до данас и етаблирао се у религиолошким и свим другим стручним круговима.
Хиндуизам буквално значи “веровање људи Индије”. При томе дакле, то веровање не подразумева једну, било политеистичку или монотеистичку религију.
Хиндуизам је конструкт, збирни појам који означава више религија и религијских традиција у које Индијци верују.[4]
Тако ће сваки гуру дошавши на Запад, донети неки део хиндуистичке духовности, дакле онај фрагмент из којег потиче.[5]
4. Из претходног проистиче инклузивност, као једно од суштинских својстава хиндуизма, уколико га узимамо као конструкт. Самим тим, то је кључна и незаобилазна карактеристика хиндуистичке мисије на Западу. Она подразумева капацитет да се у учење и праксу, укључе и прилагоде разни верски, филозофски и културни концепти и утицаји који постоје на конкретном проповедничком подручју. То је зато јер хиндуизам нема јединственог оснивача, нити једну „свету књигу“, нити доктрину. Као што смо рекли он постоји као збирни појам, дакле скуп веровања, традиција, митова, обреда и путева ка божанском апсолуту, тако да се и свака затечена традиција и доктрина може прихватити и присвојити. Ма колико изгледао као толерантан, морамо већ сад бити опрезни и приметити да је то заправо духовни систем који све укључује али много тога релативизује или чак не разликује [6].
б) Мисионарски таласи
Мисионарење хинду гуруа на Запад почиње у другој половини XIX века, а развија се у више таласа.
Напоменимо да никако не треба разумети да је овде реч о строго одвојеним епохама духовног учитељства. Дакле, „претходне-старије“ проповедничке генерације не бивају искључене од стране оних који долазе. Њихова учења се преплићу и укупно гледано чине, рекли бисмо, већ живу традицију, која се поступно усељава у реалност западног човека.
Разлика међу њима је претежно у мисионарским обрасцима који подразумевају карактеристике раздобља у којем се пројављују, као и специфичностима конкретне популације коју покушавају да поуче.
Такође, како смо већ истакли, хинду-гуруи се разликују и обзиром на духовну традицију Индије из које потичу.
ПРВИ ТАЛАС – крај XIX – почетак XX века
Иницијални догађај, који је легитимисао и покренуо ширу духовну „кампању“, био је Парламентарни конгрес светских религија у Чикагу 1893.године.
Најважније акценте овог конгреса је осмислио и обзнанио хиндуистички проповедник Свами Вивекананда (1863-1902), ученик Рамакришне[7].
Вивекананда је можемо рећи, кључна личност овог „првог мисионарског таласа“. Он је први систематски представио хиндуистичку мисао (јогу, веданту) западној публици и основао огранке Рамакришна мисије у САД и Европи.
У исто време на Западу делују и поједини теософи (као нпр. Хелена Петровна Блаватска, Џон Олкот… ) и антропозофи (Рудолф Штајнер) који најпре „припремају терен“, за прихватање источних учења, а касније та учења асимилују у своје концепције.
ДРУГИ ТАЛАС – између два светска рата
Јављају се гуруи за то време изузетно изражене сугестивности и харизме.
Између осталихПарамханса Јогананда (1893 – 1952), 1920-те оснива Друштво самоспознаје (Self-Realization Fellowship) у Америци. Он први систематски уводи јогу као духовно-терапијску праксу у западни свет.
Мехер Баба (1894-1969) је кроз мистицизам и харизму утицао на појединце у култури (музика, уметност, хипи покрет). Његова кованица „Don’t worry, be happy“, деценијама се понавља кроз музичке хитове у свету.
Интересовање за источну духовност расте међу уметницима, интелектуалцима и трагачима за „алтернативним“ облицима вере.
ТРЕЋИ ТАЛАС – после Другог светског рата (1950–1970-те)
Са хипи покретом и контракултуром, Индија и њени гуруи постају идеал и симбол „духовне алтернативе“ материјалистичком Западу.
Међу бројним проповедницима, у први план долазе личности попут Шрила Прабупаде (1896 – 1977 – оснивач и вођа покрета Харе Кришна) и Махариши Махеш Јогија (1919-2008 – оснивач и вођа Трансцендентална медитација).
У периоду свог мисионарског успона и друштвене препознатљивости Прабупада и Махариши афирмишу колективизам и наглашавају важност заједничких служби. Форсирају се групне медитације, заједничке вежбе јоге, као и јавне ритуалне игре са пуно ритма и уз масовно певање мантри (тзв. санкиртан). Духовна пракса све више постаје популистичка..
Углед и харизма далекоисточних учитеља је била неупитна и то понајвише благодарећи њиховим директним комуникацијама, сарадњом и дружењима са популарним личностима из јавног живота. (нпр. контакти Битлса и Махаришија).
ЧЕТВРТИ ТАЛАС – период 80-тих и 90-тих
У годинама које следе, тежиште мисије „далекоисточњака“ се оријентише ка појединцу. Међу препознатљивм духовницима 80-тих и 90-тих истичемо Шри Чинмоја (1931-2007),Саи Бабу, (1938-2018) и Ошо Багван Шри Раџниша (1931-1990). Овај заокрет ка индивидуализму обележен је поукама које следбенике упућују ка личном обреду и поступањима (не увек строго духовним), помоћу којих могу превазићи самог себе, што је сугерисано и прокламовано као доказ правоверности, обожења и просветљења… Mасовност, споља гледано и даље постоји, али се на заједничким окупљањима, испуњавају појединачно постављени циљеви. Свако превазилази личне духовне задатке, подвизава се лично вођеном медитацијом, трчи своју трку, обара свој рекорд, надмашује своје границе, То је дакле период гуруа индивидуалаца у правом смислу речи. Њихова харизма ипрепознатљост је непосредно манифестована управо кроз њихов појединачни лични пример. Надмашити сопствене границе био је њихов кредо којег су демонстрирали и показивали својим поклоницима. Границе су сами дефинисали и превазилазили.Те границе нису морале бити духовнорелигијског карактера. Било је ту и уметничких достигнућа, спортских рекорда, разних чудесотворства, па и оних баријера (за)датих „табуима“…
ПЕТИ ТАЛАС – од 2000-те до данас – глобализовано „духовно тржиште“
Како су још од средине XIX века започели мисију, тако што су је прилагођавали сензибилитету западњака и како су то чинили свих ових 150 година, све указује да једнако тако чини и ова актуелна последња генерација духовника са Истока. Но оно што их издваја јесте амбиција да мисијом не покрију само Запад, већ да буду учесници и део западне глобалистичке кампање која претендује да целом свету наметне друштвене, политичке, економске, културне па и духовне вредности. Гуруи у XXI веку постају „духовни менаџери“, прилагођавајући своја учења и мисионарске активности модерном друштвеном, терапијском и корпоративном контексту. Примери: Садгуру (Јаги Васудев), Шри Шри Рави Шанкар, Моханђи и неки мањи покрети. Они уносе религиозни елемент у пројекат глобализма, нудећи људима не Откривеног Бога, већ „универзалну енергију“, исцељење, „добре вибрације“, „унутрашњи мир“ и „љубав“. Оваквом својом улогом гуруи XXI века на жалост повлађују духовној пројекцији глобализма, где се кроз мешавину езотерије, ритуализма и бизниса ствара један религијски конгломерат, који на жалост не подразумева истину као критеријум.
в) Обележја (псеудо)хиндуистичке мисије
Сагледавајући досадашња искуства, можемо истаћи да је сваки од индијских проповедника, осим религијско-духовних и филозофских, који су у првом плану, у позадини мисије фаворизовао и нудио додатне „друштвено-прихватљиве“ концепте. То су могли бити друштвени, политички, образовни, хуманитарни, алтернативно-медицински и терапијски, чак војни, па и радикално верски програми … Такође, комплекс разгранатих делатности, углавном је подржавало властито издаваштво, музичка продукција, лоби-тим састављен од угледних уметника, политичара, лекара, спориста, а често и медији… Неретко имају мрежу невладиних и хуманитарних организација, а није неуобичајено да оснују и политичку партију.
Повремено се дешавало да се у мисију крене управо из другог плана, кроз „друштвено пожељне и појединачно добродошле подуке и праксе“. Ту су често „врата отварали“ курсеви самоусавршавања, спектакуларне терапијске понуде, еколошке акције, разне вежбе, концерти, литератуа, некад и војна стратегија…!!!
Изводимо закључак да се псеудохиндуистички покрети који делују на Западу не могу свести само на духовност у ужем смислу речи. Њихова мисија је вишеслојна: она има религијско-филозофску основу, терапијску понуду и друштвено-политичке претензије.
Постоје 3 три димензије (равни) мисије, у (псеудо)хиндуизму које чине њихову комплексност, али и деликатност и на које треба обратити пажњу:
- Религијско-филозофска и ритуална
- Терапијска, тј. алтернативно-медицинска и самоусавршавајућа….
- Друштвено-интервенционистичка и политичка…
- Религијско-филозофска и ритуална димензија
- у овој равни мисија се представља као духовни или религијски пут.
- користе се комбиновани елементи хиндуистичке философије, будистичких, као и појмова других далекоисточних религија, понегде укључујући хришћанске термине….
- ритуали (медитације, мантре, јога, визуализације) дају утисак сакралности, иако су често лишени аутентичног контекста и претворени у површне технике.
- овом компонентом мисије, гради се култ личности вође, који постаје „живи посредник“духовности, веза са универзумом.
Највидљивији део мисије, управо је њихова духовна и ритуална понуда.
Примери:
Махариши Махеш Јоги је унео Трансценденталну медитацију у западну поп културу, обећавајући духовно искуство кроз једноставну мантру. Филозофија је сведена на пар апстрактних идеја о свести и космосу, а ритуал на кратку вежбу уз једноставну мантру.
Шри Чин Мој је нудио „унутрашњи мир“ и „једноставну духовност“, која у суштини није имала много додира са дубоким изворима хиндуизма, али је била прилагођена западном укусу. Представљао ју је на својим концертима, изложбама, кроз своје медитације, литературу, као и на спортским манифестацијама
Саи Баба је градио снажан култ личности кроз чудеса и ритуале, претварајући себе у објекат обожавања.
У свим овим примерима ритуал није израз предања, већ средство стварања утиска сакралности. Филозофија је редукована на популарне формуле о јединству и миру, а духовност на утисак, не на подвиг.
- Терапијска, алтернативно-медицинска и самоусавршавајућа димензија
- мисија нуди решење за стрес, анксиозност, болести и „негативну енергију“
- споља изгледа као „психолошко-оздравитељски“ програм, често упакован у језик „саморазвоја“ и „модерне духовности“.
- у пракси, овај део је најпривлачнији за следбеника, јер нуди практичне технике које делују као терапија. Човек се привлачи не толико вером, колико обећањем здравља и психичке стабилности.
Ова димензија је посебно привлачна западном човеку, јер нуди непосредне користи: здравље, ослобађање од стреса, лични развој.
Садгуру са својом Иша фондацијом (Isha Foundation) наступа са програмом „унутрашње инжењерије“, који звучи више као психолошко-коучинг радионица него као духовна пракса. Његове технике јоге представљају се као лек за анксиозност, депресију и модерни стрес.
Шри Шри Рави Шанкар (Art of Living) заснива свој рад на техникама дисања и релаксације које обећавају ментално и физичко здравље.
Моханђи, (агилан последњих година у Србији), често истиче исцељујућу димензију свог деловања: „ослобађање од карме“, „духовно чишћење“, па чак и енергетске терапије.
Овде је кључни проблем што се вера претвара у психотерапију без психологије и у медицину без медицине. Човек се не позива на подвиг и покајање, већ на технику која обећава благостање без унутрашње борбе.
- Друштвено-интервенционистичка и политичка димензија
- псеудохиндуистичке мисије се укључују у јавни простор: наступајући као промотери мира, људских права, екологије, мултикултурализма, разних стратегија. У том контексту оснивају невладине организације, актовистичке покрете, фондације, а некад оснивајући политичке партије
- оне се често постављају као посредници у конфликтима, као гласници „глобалне хармоније“, кандидујући се да постану инструмент меке моћи, делујући као културно-политички фактор. Но, уместо да решавају проблеме, оне их неретко само релативизују, производећи симболичке спектакле који дају утисак акције, али немају дубински ефекат.
- непосредно у домицилним државама граде стратегије и програме за бољу и лепшу будућност, ефикасније, здравије и напредније друштво.
Дакле, псеудохиндуистичке мисије ретко остају на нивоу индивидуалне духовности. Многе од њих активно утичу на друштвене токове, позиционирајући себе као фактор глобалне хармоније.
Примери:
Друштво за свесност Кришне (Харе Кришна) има свој социјални програм
Махариши Махеш Јоги (Трансцендентална медитација) – има војну доктрину, политичку партију и програме стварања „духовне владе за свет“, па и пројекте везане за „невидљиве заједнице медитаната“ који својом енергијом могу утицати на политику и смањити криминал.
Шри Чинмој је био активан у Уједињеним нацијама, организујући духовне сесије за дипломате, чиме је утицао на јавни дискурс као нека врста „духовног амбасадора“.
- Саи Бабин покрет је имао снажан социјални ангажман кроз хуманитарне пројекте, али увек повезан са култом личности.
- Шри Шри Рави Шанкар је наступао као посредник у конфликтима (нпр. у Колумбији), представљајући своју мисију као мост помирења.
- Друштво за духовну науку – Санатан има програм за очишћење планете уништењем злочинаца, где се злочинцем сматра онај којег следбеници процене да је такав. Спроводи се војна обука са чланством
- Сад гуру има еколошки покрет са глобалним плановима
Псеудохинуистичка духовност се временом заиста претвара у инструмент „меке моћи“. Она нуди спектакуларне симболе и поруке мира, љубави и хармоније – погодне за медије, али без аутентичности и реалне дубине.
Закључимо: три димензије псеудохиндуистичке мисије обухватају:
- духовни образац,
- терапијску понуду,
- друштвено-политички утицај.
Све три димензије заједно, фактички чине један духовно корпорацијски систем, који претендује да тумачи и унапређује најинтимније сфере живота човека, али и у ширу друштвену заједницу
-III- Предуслови ширења (псеудо)хиндуизма на Западу
- Њу ејџ доктрина
Њу ејџ (Ново доба) настаје као резултат двовековне утопијске визије о једној уједињујућој религији, која превазилази супротстављену и „незрелу“ духовност садашњих институционалних конфесионалних заједница.
Он консумира све религијске традиције, тако што су све оне у истој равни, нема богооткривених истина, нема светих тајни, нема јереси, нема хијерархије… Човек је мера, носилац и освајач Божјих принципа. Црква (уопште верске институције) и свештенство постају излишни.
Као покрет, духовни образац и кровна стратегија он је свакако доктринарно отворио врата ширењу псеудохиндуизма у свету, при томе уједно предиспонирао и њихово обострано деловање, које је у доброј мери настало и одржало се као узајамно.
Идеју једне и уједињујуће религије управо је промовисао, Свами Вивекананда, тада млади индијски духовни учитељ, и то на Светском религијском парламенту у Чикагу 1893. Тај чин се симболички узима као непосредни почетак мисије Њу ејџа у свету.
Проистиче да је хиндуизам, баш као религијски конструкт, са својом вишемиленијумском традицијом као и са својим инклузивним капацитетом дао легитимитет и био идеалан духовни ослонац за ширење доктрине Новог доба. Посебно овде издвајамо антропоцентризам хинду-учења и пракси који је отворио поље афирмације бројним „новодопским“ методама из сфере личног развоја.
Тако би се могло закључити да су духовници, пристигли са индијског потконтинента на Запад, проповедајући и ширећи духовност потеклу из хинду-пантеона, били суштински и истовремено промотери и протагонисти Њу ејџ доктрине, која је са друге стране снажном и свестраном пропагандом крчила пут и сигнализирала правце рада мисионарима из Индије.
- Прихватљивост хинду учења западном човеку
Западни свет већ одавно живи у сенци секуларизма. Хришћанство, које је вековима давало смисао и било упориште култури, све више је потиснуто у формалне обреде и празничну традицију. Човек, лишен дубљег додира са светим, остао је гладан духовности.
У тој празнини јављају се хинду гуруи, носиоци једног егзотичног света који делује као откровење нечег новог, другачијег и свежег.
Оно што њихову поруку чини посебно примамљивом јесте чињеница да не траже подвиг, покајање, ни личну жртву. Напротив, њихов језик обећава лакоћу и мир: једна мантра, једна техника дисања, мало медитације – и човек ће, кажу, наћи хармонију. То је духовност лишена крста, без тешког бремена борбе са собом, без смирења и без покајања. Управо зато одговара модерном човеку, који жели утеху, али не и одговорност.
Својим наступом гуруи користе појмове блиске савременом уху: „енергија“, „свест“, „унутрашњи потенцијал“. То звучи научно, чак терапијски, а ипак има дозу мистике. Њихове одеће, ритуали и речи пуне егзотичног шарма делују као чаробан свет који стоји насупрот хладној свакодневици Запада. Уз то, харизма личности – смиреност, осмех, утисак мудрости – делује на људе који жуде за вођством.
Тако су се од шездесетих година па све до данас гуруи поступно кандидовали потом и наметнули као духовни менаџери једног новог доба. Они нуде мистику без обавезе, технику без вере, обећање мира без покајања. И управо у томе лежи њихова привлачност за западњака: јер у свету у којем је Христос потиснут, човек жуди за духовним, али бира најлакши пут – онај који ласка његовој гордости и обећава утеху без жртве.
- Наклоност према хинду–гуруизму у Србији-трагање у туђем огледалу
Када се загледамо у верски живот Срба уназад, у последњих седам деценија, уочава се једна упадљива чињеница:
Срби показују посебну наклоност према хинду учењима и гуруима. То није пука мода нити спонтани излет у егзотику. То је феномен који се развија и траје у врло одређеним историјским околностима и који говори више о нама него о њима.
После Другог светског рата, комунистичка власт је православље потиснула на маргину. Црква је била под сталним надзором, а вера гурнута у приватност. Чак и када се вера као потиснута, искључиво у кућним условима упражњавала, то је често са собом носило ризике. Власт је преко партијских структура, удружења, па и комшијског надзора настојала да зна ко “држи иконе”, ко пости, ко слави крсну славу. Такви људи могли су бити обележени као „назадни“ или „реакционарни“. Чак и ако би неко приватно исповедао веру, постојала је бојазан да ће га то коштати каријере, уписа на факултет, или напредовања у служби. Деца верујућих родитеља често су била подложна подсмеху и идеолошком преваспитавању.
Место духовности заузеле су идеолошке пароле.
Али човек није створен за празнину. „Душа човечија је вечна,“ подсећа нас Свети Владика Николај, „и не може се наситити ничим осим Богом живим.“ Но тада, када је православни извор био затворен, људи су жедни кренули да траже воду било где.
У том трагању важну усмеравајућу улогу је одиграла и политика. Југославија је у доба несврстаности неговала блиске односе са Индијом земљом суоснивачем несврстаних. Док су Запад и Источни блок били идеолошки сумњиви, Индија је изгледала као пријатељ и духовни савезник. Уз дипломатске, биле су уприличене и културне посете и размене. Временом, све чешће нам долазе културни радници, филозофи и уметници из Индије, а потом и духовни учитељи – гуруи.
Гуруи нису били опасни по режим, па су зато могли бити присутни тамо где православни старци нису.
Када се томе дода и светски талас интересовања за источњачке духовности шездесетих година (Битлси, хипи покрет, јога, медитација, махамантра…), није чудо што је и југословенска омладина у томе видела пожељну алтернативу. Хиндуизам је изгледао егзотично, слободно и „модерно“, док је православље, осим што је обележено печатом забране, изгледало као нешто старо и превазиђено.
Тако, још од касних шездесетих година прошлог века, у време када је СФРЈ била више отворена према свету од других социјалистичких земаља, јављају се први додири са источњачком духовношћу. Кроз музику, књиге, филмове и културне размене, југословенско друштво је упознавало Индију и њене духовне учитеље – Мехер Бабу, Махариши Махеш Јогија, Шри Чинмоја, Саи Бабу и друге. У време када је марксистички систем бивао све више у стагнацији, а наше традиционално православље потиснуто, у јавном животу се појавио духовни вакуум. Управо тај простор омогућио је да гуруи и њихове поруке о миру, љубави, медитацији и унутрашњој хармонији нађу плодан терен.
Тако смо, уместо да се вратимо својим оцима, почели да се клањамо туђим учитељима.
Срби, народ Светог Саве, Владике Николаја и Оца Јустина, више слушају речи непознатог гуруа него сопствених светитеља.
Прелест (духовна обмана) је добила облик „духовне технике“, молитва-медитација без Христа, просветљење без крста, мир без покајања.
Са културолошке тачке гледишта, овај феномен говори о нашој спремности на самоколонизацију. Лакше нам је да прихватимо туђе, јер нам делује егзотично и модерно, него да се упознамо и суочимо са сопственим наслеђем. Као да нас више узбуђује мистицизам далеког Истока него дубина наше Литургије. Без обзира што, како сведочи Ава Јустин : „Све истине свих светова сабране су у једној Личности — Господу Христу.“
Данас, у XXI веку, овај парадокс и даље траје. Православље се враћа, али гуру култура и даље живи. Зашто? Зато што је „мекша“: не тражи подвиг, не поставља моралне захтеве, већ нуди технике и савете у стилу „лајф-коучинга“.
Људима измореним кризама таква понуда изгледа привлачнија од покајања.
Гуру учења су данас део бизнис пројеката, негде већ незаобилазни део „менаџмент-консалтинга“; улазе у школске програме, као и програме за обуку васпитача и тренера. Јога нам је постала спортска дисциплина, а такође и метод алтернативне медицине…. Хинду-учитељи, сходно инклузивном карактеру духовности коју промовишу, нам чак нуде и начине и технике уз чију примену можемо бити бољи православци…
И ту долазимо до кључа: наклоност Срба према гуруима не сведочи о снази Индије, него о нашој слабости. То није прича о „духовној надмоћи источњачких учења“, већ о нашем забораву сопствених извора. Када народ напусти своје светиње, он неизбежно почиње да трчи за туђим идолима.
Али то не мора бити последња реч. Изазов остаје пред свима нама: да ли ћемо и даље тражити у туђем оно што већ имамо у Христу? Или ћемо се вратити својим оцима, својим светитељима, и у њима открити дубину која превазилази сваку егзотику? Јер, како каже Свети Владика Николај: „Човек је жедан Бога. Све друго је само привид воде.“
-IV- Псеудохиндуистичке мисије као глобални духовни менаџмент
Модерне псеудохиндуистичке мисије на Западу могу се разумети и као део ширег феномена који би се могао назвати глобални духовни менаџмент. Уместо истинског духовног пута, ове мисије нуде систематизовани пакет техника, ритуала и друштвених активности, којим се управља на сличан начин као корпоративним брендом или мултинационалном компанијом.
Псеудохиндуистичке мисије на Западу делују као духовна индустрија која обликује личне и друштвене односе, али не изводи човека ка истини, већ га увлачи у синкретистичке и често површне системе. Уместо дубоке вере и заједништва, нуде емоционални доживљај, технику и маркетиншки спектакл. Њихов утицај на друштво није безначајан: они мењају културни пејзаж, утичу на начин на који људи доживљавају духовност, а посредно и на политичке и економске токове. Али у суштини, реч је о појавама које више служе самопромоцији иглобалистичким токовима него решавању стварних друштвених питања. Савремени човек је пред избором: да ли ће тражити утеху у „духовним техникама“ које ослобађају од одговорности и милују страсти, или ће кренути путем покајања и крста, који једини води у Васкрсење. Псеудохиндуистичке мисије делују заводљиво јер нуде лаку утеху, али истинска вера разобличава ту утеху као обману.
По речима Светог Јустина: „Човек је жедан бескрајног и вечног. А бескрајно и вечно постоји само у Христу.“ Све друго је пролазна илузија, духовни мираж. Зато је дужност Цркве да разобличава ове појаве и сведочи да спасење није у техници, ни у идеологији, ни у синкретизму, већ једино у Личности Богочовека.
-V- Гуруизам – варљива светлост или истинска духовност?
Са својом харизмом, егзотичним изгледом и једноставним порукама о миру и љубави, бројни хинду-гуруи су привлачили хиљаде људи, па и оне који потичу из народа са дубоким православним кореном. На први поглед, изгледа као нешто добро: пробудити у човеку интересовање за духовност. Али, са становишта Православне Цркве, овај феномен крије у себи велика искушења. Представићемо то у неколико наредних тачака.
1. Истина није релативна
Гуруи проповедају да су све религије путеви ка истом врху. Кажу: стазе су многе, а бог је један. Ово звучи милозвучно, а у суштини је јерес. Господ наш Исус Христос је јасно рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот; нико не долази Оцу осим кроз Мене“ (Јн 14,6). Свети Ава Јустин недвосмислено упозорава: „У свим световима човек нема друге Истине до Богочовека Христа. Све што је изван Њега јесте лаж. Све што је мимо Њега је смрт.“ Дакле, свака релативизација истине и претварање Христа у „једног од учитеља“ представља удаљавање од саме суштине хришћанске вере. Истина није апстрактна енергија нити универзална сила, већ Личност – Богочовек Христос. Свако учење које то релативизује, одводи човека у заблуду.
2. Технике без благодати
Медитација, концентрација, визуелизација, мандала, мантра, јога, санкиртан, махамантра, мандала,… све су то технике, поступци и ритуали које обећавају унутрашњи мир. Али Православље нас учи да мир није плод технике, већ дар Светога Духа. Човек не може сам себе спасти ритуалним, спиритуалним или психолошким методама или вежбама. Оно што гуруизам нуди јесте привид духовности, стања ума која личе на молитвени мир, али без спасоносне благодати. Светоотачко предање то назива прелест – духовна обмана. Свети Игњатије Брјанчанинов пише: „Онај који жели да сам од себе нађе духовне путеве, тај ће неизоставно пасти у прелест. Прелест је пад људског ума који је поверовао самом себи.“
Гуруизам управо то чини – учи човека да се сам својим вежбама уздигне ка апсолуту, уместо да се смирено обрати Богу и тражи Његову благодат. То је суштинска разлика између православне молитве и источњачке медитације: једна призива Бога Живога, а друга се затвара у круг самодовољног ума.
3. Харизма без крста
Гуруи често изгледају весели, насмејани, пуни енергије. Они нуде духовност без жртве, без покајања, без крста. Православље, међутим, сведочи да без крста нема Васкрсења. Христос није дошао да нас само „опусти“ или да нам да технику за хармонију, него да нас спасе кроз крст и Васкрсење. Духовност без покајања је варљива удобност, вежбовна категорија, свакако интелектуални духовни ескапизам, никако и пут спасења. Свети Серафим Саровски каже: „Циљ хришћанског живота је стицање Духа Светога. А Он се стиче путем молитве, поста, бдења и свих хришћанских врлина.“То није лако нити удобно – то је пут распећа страсти, а не лагодне технике опуштања.
4. Обожење човека или обоготворење учитеља?
У православљу, светитељи су они који својим животом показују Христово смирење и љубав. Код гуруа, напротив, често имамо култ личности – обоготворење самог учитеља. Он постаје центар, прима обожавање и поштовање које припада само Богу. То је суштинска замена: човек уместо Христа. Црква то препознаје као идолопоклонство и дубоку обману. Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава:„Онај који поверује својим мислима и својим осећањима, већ је у прелести. Онај који поверује човеку уместо Богу, већ је идолопоклоник.“
5. Опасност од духовних сила
Када гуруи говоре о „енергијама“, „вибрацијама“ и „силама“, православље указује: није свака сила од Бога. И тамне духовне силе се могу маскирати у „светлост“. Апостол Павле каже:„И сам сатана се претвара у анђела светлости“(2.Коринћанима 11,14). Свети Јустин Ћелијски пише: „У сваком искуству изван Христа, човек ризикује да падне у власт оних који су од искони противници човеку.“ Ко тражи духовна искуства ван Христа, излаже се ризику да упадне у прелест или чак у демонску обману.
6. Зашто наш народ посеже за гуруима?
Није тајна да многи људи код гуруа траже оно што не налазе у пракси наше Цркве: живо сведочанство, радост, непосредност. Али то није зато што Црква нема ту пуноћу, већ зато што је често скривена иза наше слабости, формализма и људских грехова. Оно што људи траже код гуруа – живо искуство Божије љубави – већ постоји у Православљу: у исихазму, у молитви срца, у литургијском опиту. Али потребно је очистити срце да би то било видљиво.
7. Закључак
Гуруизам није невина духовна алтернатива, већ варљива светлост која одвлачи од Једине Истине – Христа. Он нуди психолошки мир уместо благодати, харизму уместо крста, човека уместо Бога. Зато је дужност православних пастира и верника да разобличе ову обману и да својим животом сведоче да је у Цркви – и само у Цркви – пуноћа радости, мира и спасења. Наш народ мора да зна: све што тражимо код гуруа већ постоји у православљу, али не у форми технике, него у животу Цркве, у светотајинском опиту, у смирењу и молитви.
„Држите се Христа – и нећете бити преварени“ (Свети Јустин Ћелијски).
Зоран Луковић
[1] Данас су то организације које су регистроване као конфесионалне заједнице.
[2] У модерном добу, појам гуру добија и шире значење: означава сваког духовног учитеља или чак стручњака у одређеној области („бизнис гуру“, „фитнес гуру“).
[3] Однос гуру–шишја, тј.учитељ – ученик је света веза, заснована на поверењу, поштовању и потпуној преданости. Ученик приступа са понизношћу, а гуру га постепено води ка самоспознаји. Тај однос није само интелектуалан, већ егзистенцијалан и емотиван – гуру је често схваћен као отац, мајка и божанство у једном.
[4] Према: Nielsen C., Niels Jr.: Fundamentalism, Mythos, and World Religions; Published by State Univ.of NY
[5] Из наведених разлога, сматрамо да је стручно и терминолошки оправдано, у контексту учења које проповедају духовници из Индије користити композит псеудохиндуизам
[6] Позната је мисао из „Ргведе“:„Истина је једна, али је мудри називају многим именима.“ Овај стих постаје темељ хиндуистичке инклузивности. Из њега проистиче да свако име бога, сваки пут, сваки ритуал може бити легитиман ако води ка духовном јединству.
[7] Шри Рамакришна Парамаханса (1836–1886) је један од најпознатијих индијских духовних учитеља XIX века и централна личност модерног хиндуизма. Рођен је у селу Камарпукур, у Бенгалу, у сиромашној, али побожној породици. Од младости је показивао дубоку склоност ка духовности и религиозним искуствима. Као свештеник у храму богиње Кали у Дакшинешвару, проводио је године у интензивној молитви, медитацији и мистичним доживљајима. Најпознатији ученик му је био Свами Вивекананда, који после његове смрти 1886. оснива Рамакришна мисију – духовно и добротворно удружење које и данас делује широм света. Рамакришна је симбол спајања мистичке традиције Индије са модерним добом и инспирација за многе који су тражили везе између Истока и Запада. У Индији се поштује као светац и један од кључних духовних обновитеља.
