Што се тиче Екуменизма, „зилоти“ Старокалендарци су пред његовим именом и самом појавом у паничном страху, и бране се од њега само голим одбијањима, осудама „анатемама“. Права Црква Христова, међутим, на тај изазов одговара јеванђелски одговорно и сотириолошки делатно, тј. види у појави Екуменизма, макар често и погрешно оријентисаног, трагање западних хришћана за изгубљеним јединством, и зато учествује и сарађује у екуменском дијалогу, и ради сведочења Истине пред светом. Јер, по речи Светог Апостола Петра: „Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни са кротошћу и страхом Сина Божијег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ – то је Пуноћа Цркве (Еф.4,13; 1,23). – За Старокалендарце нема тога раста, нема историје Цркве, нема драматичне дијалектике односа Бога и људи, Бога и рода људског. Све је у некој прошлости, све је било; нема ничега да бива, да се догађа… – Одлуке Сабора и Отаца, догмати и канони, сведочанства су и записи живог искуства са Богом Живим. Али, то искуство није завршено, није једном за свагда дато, него се увек изнова доживљава, преживљава, и изражава (=реинтерпретира). Старе формуле оживљују не у конзервативном понављању, него у подвижничко благодатном доживљају у Цркви. Није довољна само догматска једномишљеност, разумско-психолошка сагласност са догматима и канонима, ако нема живог благодатног општења и погружења у саму Тајну Цркве, у заједницу са Једино Светим и са Свима Светима. Зато Свети Апостоли и Свети Оци нису престали да живе, учествују и делују у великој Тајни Цркве, парекселанс у њеној Литургији-Евхаристији. Кад год служимо Свету Литургију ми саслужујемо са Светим Оцима Христу, Духом Светим, и
то је наша саборна, црквена заједница и пуноћа, о којој говори Апостол Павле у Еф. 3,1449.
Црква Живога Христа Спаситеља, Наде наше, зна да је Његова божанска жеља и молитва: „Да сви једно буду“, по слици Јединства Свете Тројице (Јн.17,3.п-23), јер је Црква заиста слика Свете Тројице. И такав став њен није од јуче, нити је повезан са календарским питањем, ни са новијим „Екуменским покретом“ како тврде тзв. Старокалендарци.
Било би преопширно овде да само набројимо све дијалоге Православних богослова, Отаца и Учитеља Цркве кроз векове, са јеретицима и групама одељеним од Цркве. Јер Црква Христова никада није престајала да води јеванђелску бригу о јеретицима; они на неки начин остају „маркирани“ својим односом са Црквом, зато се могу и васпоставити у заједништво Цркве, некад акривијом, а некад и икономијом тј. снисхођењем. Свети Сабори и њихови канони врло често управо њих, јеретике и расколнике, имају у виду, јер се многи од Канона односе на васпостављање прекинутог општења – κοινωνία – са Црквом. Ово се односи поготову на оне који нису били вође јереси, него су поведени и заведени у јерес,
или су пак рођени у тој групи људи, или народа. Примера тих односа, сусрета, разговора, дијалога, има из сваког периода историје Цркве, и само незналице то могу порицати. Колики су само били апостолски подвизи једног Василија Великог да се васпостави већ у 4. веку настао скоро потпуни расцеп између Истока и Запада ? И подвизи толиког броја великих црквених људи, пастира и богослова Цркве, за очување или васпостављање јединства Цркве: у време аријанизма, (сав 4. век је испуњен тиме), несторијанизма (позната трпељивост Св. Кирила Александријског и прихватање „формуле сагласносши 433.г.), монофизитства и његових огранака моноенергизма и монотелитизма (5-7. век), иконоборства (8-9. века), римскофраначке шизме и отцепљења; па после тога дијалога са англиканцима, протестантима, и више пута у ранијим вековима, и недавно, обнављани дијалог са монофизитима-антихалкидонцима (из времена Св. Фотија чувене су његове 2 посланице Јерменима; па разговори са њима у Византији у 12. в, и у Руској Цркви у 19. в.).
Оци и Учитељи Цркве, као истакнути поборници Православља, живи сведоци Живога Богочовека Христа, Спаситеља свега света и свих људи, нису одустајали да, попут Апостола Павла, сведоче Христа и пред онима који су проповедали „другога Христа“ или „друго Јеванђеље“ (2 Кор.и,4; Гал.1,6-9), јер су били поборници јединства Цркве Христове, јединства свих у Христу, у којем јединсшву Божијем је једино спасења, како вели Св. Игњатије Антиохијски (Посланица Ефесцима 13,14,20; Посл. Смирњанима, 8). Они су били људи вере и поверења, љубави и наде, а не људи сумњи и подозрења, искључивости и мржње, какви су мање-више сви „зилоти“ (а ови данашњи су у томе понајужи, најтесногрудији, најограниченији).
Ако се уплашени, „зилоти не по разуму“ боје и саме речи Екуменизам (они је скоро никад не спомену без неког злог епитета), Пра- вославни синови Цркве се не боје ни једне речи као такве, него гледају да и од јеретика злоупотребљене речи спасавају и дајуим спасоносни садржај и смисао. Зато слободно говоримо одавно, да постоји и Православниикуменизам, и постоје, не од јуче, православни икуменисти, тј. људи васељенски (као што кажемо за Света Три Јерарха да су Васељенски), људи не искључивости, него укључивости, свеобухватности, како је говорио још као млад Св. Николај Жички, или људи саборности, како је говорио отац Јустин Ћелијски. Јер православни су истински католици = саборници, и Православна Црква је Саборно-сатоличанска Црква, мали Квасац да закваси сво тесто васељене и целокупне творевине (Мтлз,зз).
Да не бисмо ишли далеко уназад и наводили раније Оце (Атанасија, Василија, Кирила, Фотија), навешћемо пример новијег Светог Оца Православља, Светог Марка Ефеског. Ево његових „екумен(и)с(тич)ких“ речи на Фераро-Флорентинском сабору (1438-9. г.), приликом поздрава папи Евгенију IV[1]:
„Данас је увод у радост целоме свету; данас изгревају целој васељени словесни зраци сунца мира; данас удови Господњега тела (тј. Цркве, раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу. Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута… Хајде, дакле, пресвети оче [говори папи!], прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене; заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божији: припремите пут народу мојему; поравните пут, уклоните камење (Ис.26,10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал.5,15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се τοзбуде, о Христе Царе, нити дај да Твоју доброту надјача мноштво грехова наших, него… и сада преко ових служитеља Твојих, који ништа не прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговорио када си одлазио на страдање и молио се: „Дај имОче, да буду једно као што смо ми једно“ (Јн,17.п).
Свети Марко Евгеник је веровао у ову Првосвештеничку молитву Христову Богу Оцу за јединство свих Хришћана у Цркви, подобно јединству Свете Тројице, јер је Црква жива слика Свете Тројице. Свети Марко је то исто поновио и на отварању сабора у Ферари 1438.г., кад се опет обратио папи Евгенију речима љубави и поштовања, које извиру из праве вере и праве ревности за њу (а не, као што мисле „зилоти“ Старокалендарци’, да се тобоже љубав, или ревност љубави према Православљу, испољава мржњом и проклињањем папе и других разједињених од Цркве); „Ево, подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим, да нас сазовеш овде, као што подиже и најблаговернијег цара нашег, и пресветог нашег пастира и патријарха… Није ли се све то очигледно збило Божијом силом и судом, и није ли то све предзнак доброга и Богу милога свршетка“ (исто). Митрополит ефески Свети Марко веровао је, дакле, у могуће добре плодове екуменских сусрета и разговора – дијалога. Тиме он није мање волио и штитио Православље, нити је љубазним речима упућеним Римском папи признао му новачења у вери (Filioque) или неканонски примат власти у Цркви, јер је јасно изјављивао: „Ми папу сматрамо једним од патријараха, али кад би био православни“ (р.о. т. 17,320).
Да дођемо ближе нашем времену, и наведемо речи Источних патријараха, у познатој њиховој Посланици из 1848.г., која је свесрдно поздрављена и прихваћена од свих Православних Цркаваа које речи звуче итекако православно екуменски:
„Усрдно нам заповеђена од заједничког Учитеља братска љубав: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако имаше љубав међу собом (Јн.13,35), чији су рукопис и договор папе прве поцепале…, та љубав делује и данас у душама христоименитих народа и нарочито у њиховим вођама (Епископима). Јер смело исповедамо и пред Богом и пред људима, да молитва Спаситеља нашег Богу и Оцу Његовом за општу љубав и јединство хришћана у Једну, Свету, Саборну (католичанску) и Апостолску Цркву, у коју и верујемо, да
сви једно буду, као што смо ми једно (Јн. 1.7,22) – делује у нама“.[2]
Друга, од свеправославног значаја, Окружна Посланица Цариградског Паријарха и Синода из 1895.г. такође говори православним екуменским језиком: „Свако хришћанско срце треба да је испуњено жељом за сједињењем Цркава, а нарочито сва православна икумена (σΰμπασα ή όρδόδοξος οικουμένη), надахњивана истинским духом благочешћа (εύσεβείας = ΰραβθΓΛαβ«β побожности), сагласно божанском циљу оснивања Цркве од Богочовека Христа, Спаситеља нашег, с правом жели сједињење Цркава у једном правилу вере и на темељу апостолског и светоотачког учења, где је Крајеугаони Камен сам Исус Христос“ (Еф.2,20).[3]
И ова Посланица је упућена Римском папи (Лаву ΧΙΠ, 1878-1903.г.) поводом његовог позива Православнима да се присаједине Риму. Одговор је био у духу Православног Икуменизма – на римоцентрични екуменизам. ОПравославном Икуменизму почетком 20. века говоре и две посланице великог Патријарха Цариградског Јоакима III (1878-84. 1901-12) од 1902. и 1904. године, на које су се тада позитивно одазвале све Православне Цркве, и даље се одзивала на тај изазоввремена.
Слично је, и можда са још већом љубављу, одговорио на „екуменски позив истог Римског папе и Свети Нектарије Пендапољски-Егински у своме двотомном делу „Историјска студија о узроцима расцепа“, пуном љубави, али и ревновања за истину, но
без мржње и анатема.
Зна се да су грчки „Старокалендарци“ подељени у односу на Св. Нектарија Егинског, од прихватања до анатемисања, као што су и српски „зилоти“ подељени по питању Светог Николаја Жичког[4]. Једни би хтели да је Николај „хтео да оснује зилотску Цркву“ и зато је, наводно, „још у време комунистичког патријарха Германа прекинуо општење са Београдском паријаршијом“, те зато „у Америци отишао код Заграничних Руса“, други, попут већ спомињаног „монаха-зилота“ Данила, јавно га руже и клеветају.
Одговарамо на те лажи и клевете само ради недужних и необавештених слушалаца и читалаца: да је Николај управо спречавао „зилотске крајности још у богомољачком покрету пре рата у нашој земљи, а у Америци је суздржавао „букача“ јеромонаха Арсенија (Тошовића) из Џорданвила да не ствара раскол у Српској Цркви. Са Патријаршијом пак у Београду је нормално општио, као и са патријаршијским Епископом Дионисијем. А кад је отишао Русима, отишао је не „ради прекида општења, него да предаје и буде ректор у Богословији Св. Тихона, и то не код Руса Заграничне, него код Руса Америчке Цркве (Митрополије Евлогијеве, која је далеко „екуменистичкија“ од Заграничне, мада и РЗЦ „зилоти“ ГОХ оптужују за ,,екуменизам“). Владика Николај је са свима Русима имао добре, нормалне православне црквене односе, као и са свима осталим Православним Црквама Старог и Новог календара подједнако.
Што се пак тиче Николајевог односа према Екуменизму, Светитељ је као православни епископ и богослов, учествовао у екуменским сусретима и дијалозима између два рата, а после рата у Америци био је присутан на скупу Светског Савета Цркава у Еванстону 1954. г. Свети Николај је позитивно оценио тај скуп и нарочито учешће и став Православних, а затим је поводом тога скупа ССЦ написао и ово: „Јединство Цркве не може се постићи узајамним концесијама, него само усвајањем од свију једине праве вере у целости, како је она завештана од Апостола и формулисана на Васељенским Саборима; другим речима: враћањем свих хришћана оној јединственој и неподељеној Цркви којој су припадали преци свих хришћана целога света првих девет столећа од Христа. А то је Православна Црква… Кад су у питању начела вере и појам Цркве, Православни немају ни права ни потребе да мењају свој став… Православна Црква не признаје ни десничарске (зилотске), ни левичарске (протестантске) категорије“.[5]
Што се пак тиче става Оца Јустина према Екуменизму, тачно је да је објављена његова књига Православна Црква и Екуменизам, али треба одмах рећи да он у њој има у виду неправославни, јеретички римски и женевски, тј. римокатолички и протестантски Екуменизам, док је сва његова теологија о Цркви (а нарочито његова 3. књига Догматике, написана после тога), изразити пример православног сведочења о свеобухватности тј. са6орности Православне Богочовечанске Саборно-католичанске Еклисиологије, тј. о Православном Теохуманизму (насупрот плитком хуманизму Запада и таквом истом Екуменизму), о свечовечанском и свекосмичком литургијском Свејединству свих створења и свега света у Христу Богочовеку у Небоземној Цркви Његовој, Цркви Свете Тројице.
Па ипак и у споменутој књизи Отац Јустин пише на почетку: „Екуменизам је покрет који из себе роји многобројна питања. И сва та питања уствари, извиру из једне жеље и увиру у једну жељу. И та жеља хоће једно: Истиниту Цркву Христову. А Истинита Црква Христова носи, и треба да носи, одговоре на сва питања и подпитања која Екуменизам поставља. Јер ако Црква Христова не решава вековечна питања човекова духа? она није ни потребна… Међу бићима човек је најсложеније и најзагонетније биће. Зато је Бог и сишао на земљу и зато постао човек… Са тог разлога је Он и остао сав на земљи у Цркви Својој, којој је Он Глава, а она – тело Његово. Она – Истинита Црква Христова, Црква Православна: и у њој сав Богочовек са свим Својим благовестима и свим Својим савршенствима“ (стр. 7).
Овим Отац Јустин показује да је Богочовечански јединствени догађај и стварност: Црква = Христос, спасење и за савремена екуменска трагања и лутања, једина Надапалога света и човечанства. Његова, при крају књиге, критика је против „хуманистичког Екуменизма“, тј. римоцентричног-папоцентричног Екуменизма (свођење Цркве на личност папе Римског) и женевско-протестантског схватања Екуменизма (тј. спајање свих непотпуних и дефектних Црквених заједници, по тзв. branch theory, теорији грана, у један савез, конгрегацију, „конфедерацију“ итд. без обзира на мање или више непотуну или криву веру и апстрактно схватање Светих Тајни и Свештенослужења).[6]
Такође, Отац Јустин је у тој књизи назвао Екуменизам речју свејерес, а ми подсећамо да је тај исти израз „свејерес“ (παναίρεσις) употребио већ Патријарх Цариградски Герман II (1222-1240. г. – онај који је Светом Сави издао Томос о Аутокефалији Српске Цркве) за ла- тинске заблуде-јереси његовог времена[7].Но треба имати у виду да је томе претходио IV Крсташки рат и окупација Православне Цркве у Византији од латинске Јерархије (осим малог Никејског царства), као и одржавање папског „разбојничког“ сабора у Латерану 1215.г. (где је избран за Цариград Латински „Цариградски Патријарх“ Тома Марозини!). Па ипак је патријарх Герман II са Латинима водио тада дијалог у два наврата, у Нимфеу и Никеји (1233-34.г.), и тражио одржавање Васељенског Сабора, као што су то тражили касније и Оци исихасти (Свети Патријарси Цариградски Калист и Филотеј; Паламин ученик Јосиф Вријеније, и његов ученик Марко Ефески). Отац Јустин, који студирајући у Енглеској (1916-19), није имао прилике да учествује у екуменским сусретима и дијалозима, али је знао да је то чинио Епископ Николај, па га је, и поред тога, још за живота сматрао и називао Светим. Знао је такође и за екуменско сведочење свог познаника и по богословљу сродника о. Георгија Флоровског, али ни у њега није сумњао, као што није сумњао и у младог и „најдубљег богослова“, како га је сам назвао, Јована Зизиуласа, када га је овај као лаик посетио у Манастиру Ћелијама.
Знамо добро Преподобног Оца Јустина изблиза, знамо да никада није прекидао општење ни са једном Православном Црквом или Епископом или Паријархом, па ни са патријархом српским Германом (1958-1990.г.) – како безочно лажу српски „зилоти“ – па ни онда кад је Патријарх Герман био један од „председника ССЦ“ (формална почасна титула, без икаквих обавезујућих услова и задатака, као уосталом и учешће СПЦ у ССЦ).[8] Као слободни и одговорни члан Цркве Христове Јустин је пророчки опомињао, кад је требало и писмено критиковао, али никада раскол није стварао, него је напротив говорио: да се „раскол лако ствара, али се врло тешко зацељује“ (зато је био и против немудро изазваног и продубљиваног „Америчког раскола”, као и против „Македонског раскола“). Исто тако знамо да је Отац Јустин, насупрот римоцентричном, римско-папском екуменизму, и женевском протестантском схватању екуменизма, одобравао нама млађим теолозима кад смо говорили, и писали, да постоји и Православни Саборни Икуменизам, са циљем јединства свих хришћана у Истини – Христу и Благодат Духа Светога, сходно саборном карактеру и пуноћи Цркве Божије – Једне Свете Саборнокатоличанске и Апостолске.[9]
Из књиге Заблуде расколника и старокалендараца
Епископ Атанасије Јевтић (2004)
[1] Св. Марко Ефески, Беседа папи Евгенију, 1 (Patrologia orientalis, т. 17, 198-9; такође Acta Gracea 1,28-29). Више Др Иринеј (Буловић), Теологија дијалога по Св. М. Ефеском, Теолошки погледи, бр. 1,1975, стр.5-35
[2] Ова знаменита Посланица Источних Патријарха, потписана од сва 4 Православна
Источна Патријарха и њихових Синода, послата је папи Римском Пију IX (1846*78); преведена је на скоро све словенске језике и на српски (грчки оригинал издан посебно у Цариграду 1848. и код Ί. Καρμίρης, Τά Δογματικά και Συμβολικά μνημεία, τ.2, Атина 1853, стр. 913). Имала је великог одјека међу Православнима (посебно код А. Хомјакова и Н. Милаша). Ако позната, пренаглашена Посланица Цариградске Патријаршије из 1920.г. (коју је саставила тада једна комисија не најбољих теолога у Цариграду, која је хтела да
одговори на тада формирану „Лигу народа,, /претеча ОУН/, па су реч лига /енгл. 1еаgue, од
лат. Ligare – везаши, сиојити/ нетачно превели са „Κοινωνία των έ8νών“, те отуда и често нетачно и неумесно спомињање у тој Посланици речи „κοινωνία των Έκκλησιων“ (уместо: „Лига Цркава“, која Лига је постојала и у Краљевини СХС-Југославији), што је и литургијски израз κοινωνία = заједништво, опшшење, причешће, – ако, дакле, тај текст из 1920.г. није најбоље изразио пуни православни став о истинском Икуменизму, то не значи да су Православни а приори против сваког Екуменизма, као жеље и тежње за јединством свих у Христу, у Светој Тројици – у Цркви (Цркви Символа вере), јер је то молитва и жеља самога Пастиреначалника Христа (Јн.17,3.11-23). – Међутим, од стране „зилота“ у расколу, баш као и од стране неких екумениста из Цркве (нарочито неких из Цариградске Патријаршије), ова је Посланица из 1920.Γ. пренаглашена и придаје јој се значај већи но што га стварно има. Својеврсни пандан њој су споменути текстови Патријарха Јеремије, из 16. века, који су такође пренаглашени, и даје им се предимензионирано значење.
[4] Објављивана већ од 1895.Γ. у часопису ‘Ιερός Σύνδεσμος, а затим и посебно 1911-12.г. у Атини. О свему опширно може се видети у нашем раду Свети Нектарије Егински као историчар Цркве, у Бог Отаца наших, изд. ман. Хиландар 2000, стр.256-315.
А ево речи Св. Нектарија о односу праве вере и љубави: „Догматске разлике, будући да се односе на главнину вере, остављају слободну и неповређену главнину љубави. Догма се не противи љубави, а љубав снисходи догмату, јер љубав све покрива, све трпи (1Кор. 13,4-7). Хришћанска љубав је непроменљива, зато ни неправилна вера неправославних не може да измени осећај љубави према њима. Врло је могуће да се љубављу привуче себи нека неправославна црква која са погрешних позиција оцењује неко догматско питање. Љубав не треба да буде жртвована због неке догматске разлике… Епископ (пастир) који не воли и неправославне и труди се и за њих, он дела из лажне ревности нема љубави, јер тамо где је љубав, тамо је истина и светлост. Питање вере не треба да умањује осећање љубави. Учитељи мржње ученици су ђавољи, јер из једног извора не може извирати и слатка и горка вода“ (Μάθημα Ποιμαντικής, Атина 1972, 2. изд., стр. 210-211).
[5] Сходно и Св. Григорију Богослову (РС 35,1096). – Опширније в. наш рад Христологија Св. Николаја, у зборнику: Св.Владика Охридски и Жички Николај, Жича-Краљево 2003, стр.546.
[6] Донекле је побољшани стадијум те теорије изражен у текстовима ССЦ-ВЕМ (Baptizme – Eucharisty – Ministry = Крштење-Евхаристија-/Свештено/Служење), за које „зилоти“ Старокалендарци мисле да је „усвојен“ од Православних, док уствари тај „радни текст“ једне од комисија ССЦ не представља никакав обавезујући докуменат за било кога, најмање за Православну Цркву, јер га ниједна ПЦ није усвојила, нити ће га прихватити у садашњој форми. Такође ПЦркве нису прихватиле ни нацрт текста на тему Уније, сачињен у Баламанду 1993, који је затим коригован у Арицију 1998.г., и потом сасвим одбачен као неприхватљив за ПЦ од Међуправославне делегације у Балтимору-САД 18. јула 2000 (о чему види чланак Оримокатличком Екуменизму, у Видослов, ман. Тврдош-Требиње, бр. 22, Божић 2001, стр.69-82, конкретно стр. 79). – Али, шта вреди све ово кад „зилоти“ не читају ништа озбиљно, осим својих пропагандних брошура, којекаве новинске пашквиле, или непроверене вести. Тако Ненад-„Сајла“ Тодоровић, из Параћина, безочно тврди како„Патријарх Павле помиње папу на проскомидији“!? – на основу вести у „некој хрватској новини“ (вероватно усташкој)! А његов колега по зилотском лагању, Евсевије Петровић, такође безочно тврди да је „Цариградска патријаршија унела папу у диптихе“!? – вероватно опет на основу неке сличне „новине“; као што исти тврди да „прошлог лета /2.000.г./ бејаше Јован патријарх (зхс!) Фински у Београду“. Ове српске, као и грчке ГОХ, „сеоске аброноше“ живе од трачева и потхрањују свој успаничени зилотизам пашквилама и вестима „рекла-казала“. Зато и може Акакије (Станковић) да каже једном монаху да су такве њихове „новине“ важније од Псалтира!
[7]Види његова Писма Кипарским монасима у С. Лагопатис, Герман II Патријарх Цариградско-Никејски, Триполис 1913 (на грчком).
[8]Тако нпр. Старокалендарац Кипријан Куцумпас у својој књизи „Православље и Екуменизам“ (његови чланци у две књиге, Атина 1 1998, и II, 2001. г.; ова сваштара преведене је и на руски; а лаж је на крају II књиге, стр. 199), лаже како је о. Јустин, после ступања СПЦ у ССЦ (1964) „престао помињати Патријарха Германа“! Као прво: о. Јустин није помињао на Литургији Патријарха Германа, него свог Епископа Јована Шабачко-Ваљев-
ског, а овај је помињао Патријарха, какав је већ ред у Православној Цркви, што је, на крају, исто. Затим, ако је о. Јустин критиковао Патријарха Српског Германа, и Цариградског Атинагору, и Руског Пимена, то није био и прекид општења, него пројава његове слободе, савести и одговорности у Цркви као свештенослужитеља и теолога. Ако ли пак српским έθελοτυφλοΐς „зилотима“ у њиховој έθελοθρησκία (в. Кол.2,20-23) нешто
значи, нека погледају нашу критику, писану тада (28.1.1975) и достављену Патријарху Герману (в. зборник Живо Предање у Цркви, изд. Видослов-Врњачка бања, 1998, стр. 344-350).
[9] Отац Јустин је био дугогодишњи познаник и пријатељ са о. Георгијем Флоровским, великим православним теологом 20. века и учесником у Екуменском дијалогу на Западу (са њим је заједно постао Почасни доктор Православне Академије Св. Владимира у Њујорку, коју је изузетно ценио, као и Богословски институт Светог Сергија у Паризу) и никад није посумњао у његово екуменско сведочење Православља на Западу (иако се није сасвим слагао са мишљењем Флоровскога о „границама Цркве“). А ево како о. Флоровски дефинише свој православни икуменски став: „Као свештеник Православне Цркве верујем да је Црква у којој сам крштен и васпитан, права Црква, то јест Истинита Црква и Једина Црква. То верујем из многих разлога: по личном убеђењу и по унутрашњем сведочанству Духа Светога, Који дише у Тајнама Цркве, и по свему ономе што могу научити из Светога Писма и од Саборског Предања Цркве. Треба, дакле, да сматрам друге Цркве као непотпуне, и у многим случајевима могу доста тачно да идентификујем многе мањкавости. Стога за мене хришћанско јединство јесте просто свеопште обраћање Православљу. Ја немам конфесионалне лојалности, моја лојалност припада искључиво Једној Светој (Una Sancta)“. (Ecumenism. A Doctrinal Approach, Collected Works, XIII). – Видети и наш чланак: Православни Икуменизам, из 1970 (објављен у Свешигора, бр. 65-66, 1997, стр. 30-36; Видослов, бр.13/ 1998, стр.48-5м; и у зборнику Живо Предање у Цркви, 1998, стр. 330-343; као посебна књижица изд. београдских студената, Књижевна реч, 1998).
