Постоји у Цркви од давнина мудра и спасоносна примена акривије и икономије, и то је увек чињено, по примеру Светих Отаца из пастирских разлога, ради спасења људи и очувања јединства Тела Цркве или пак ради зацељења рана од раскола и разједињења на богочовечанском Телу Христовом.
Реч акривија (ακρίβεια) значи тачност (а не строгост), док реч икономија (οικονομία) значи буквално: домострој, домоизградња и домоуправа, и она у Цркви долази и примењује се из Божанске икономије (домостроја) спасења, остварене у Христу. То је икономија спасења Христом Богочовеком и Спаситељем рода људског и свега света, у Цркви Његовој, као плоду тј. делу и телу тог Божанског домостроја. А у том шелу и делу спасења је Он Глава Цркве, Началник и Савршитељ вере наше и спасења нашег, Архипастир и Велики Архијереј.[1] Тако да Црква Његова, Једина Света Саборнокатоличанска и Апостолска, Црква Православна, јесте Христократија и Христополитија, Христоуправљање и Христоживљење (а не ни Монархија, ни Демократија, ни уско схваћена Јерархија, или уско схваћена Теократија).
Примена, дакле, икономије у Цркви (која се може превести као снисхођење, по примеру Христовог снисхођења, смирења и умањења – κένωσις – Фил.2,7-8 – ради нашега спасења), бива домостројитељно, домоградитељски, тј. Црквоградитељски, јер је Црква Дом Божији и на њу се односи сва Божанска Икономија Христова – (Еф.2,20-22;4,п-13; 1Тим.з,15-16), а доморушилачко и доморазорно, тј. не Цркворазорно и Цркворушилачко, како то чине све јереси, секте и расколи кроз векове. Нажалост, такво цркворазорно деловање имају и расколници тзв. Старокалендарци, и у Грчкој и у Србији. Они не верују у Цркву, конкретну и историјску (ону што исповедамо у 9. Члану Символа вере), и слични су фарисејима који нису веровали Христу, од Бога им посланом Месији, него им је било важније: да ли се Он држи „форме закона“ и „заповести Мојсијевих“, тј. буквалног слова, а не Животворног Духа Божијег, Који „дише где хоће“ (Јн.з,8), а по речи Христовој „тако је и сваки који је рођен (крштен) од Духа“ (Јн.з,8). Јер у Цркви, где је од Педесетнице Дух Свети, Христом и Оцем, Сам присутан и делатан, нема више фарисејског „телесног мудровања“, него „живи у њој Дух Божији, Дух Христов“, те тако „синове Божије у Цркви води Дух Божији“ (Рм.8,6-14). Такви синови Божији, а не робови, били су, и данас су, Оци Цркве руковођени и надахњивани Духом Светим, а они нису јеврејски фарисеји и књижевници, него Пастири и Учитељи и „ИКОНОМИ (распоредитељи) тајни Божијих“.
Један од таквих је несумњиво и велики архипастир, богослов, литург и канониста Православне Цркве, Св. Василије Велики, Архиепископ Кесарије Кападокијске. Да погледамо, зато, шта он каже о Црквеној икономији,
Св. Василије каже да су приликом примања натраг у Цркву јеретика, расколника, и секти или парасинагога, Оци често чинили велику икономију, тј. христољубиво и човекољубиво снисхођење, да би зацелили ране нанете Црквеном организму, тј. Допринели спасењу заблуделих душа (које су, значи, на неки начин ипак остале везане са Црквом). Тако је примењивана широка икономија, чак и према извесним мање јеретичким фракцијама, па су обратно у Цркву примани без прекрштавања, а некад и без новог миропомазања, него је од њих тражена само писмена изјава да се одричу своје јереси (јерес је овде, погубна по спасење, ширена заблуда, прелест, превара, обмана, а не просто лично мишљење) и да прихватају праву веру и заједницу католичанске Цркве. О томе разликовању јереси, раскола и парасинагога (групашења), као и о примени икономије према њима, опширно говори Св. Василије у својој 188, Посланици Амфилохију Иконијском (названа и I канонска Посланица), из које је узето његових првих 16 канона, од којих наводимо Канон1[2]:
„По питању Катара, о томе је и раније речено, и ти си добро подсетио, да треба следити обичаје сваке области, јер су о њиховом крштењу различито мислили они који су тада о томе расправљали. За крштење пак Пепузијана (Монтаниста’) сматрам да нема ниједног разлога (за признавање њиховог крштења), и чудим се како је велики Дионисије (Александријски – 3. век) као каноничар то превидео. Јер су стари (Оци) оценили да се признаје само оно крштење које ниучему не одступа од вере (Православне). Зато су једне (групе) они назвали јереси, друге расколи, а треће опет парасинагоге (противцрквено групашење). Јереси чине они који су се сасвим одвојили и отуђили од саме вере (Цркве). Расколи пак су они који су се разишли међу собом из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Док су парасинагоге скупине (окупљања, зборашења) које бивају од непокорних презвитера или епископа или од (црквено) неваспитаног народа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво (старешинство) и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши католичанску (тј. саборну, Православну) Цркву – то је онда парасинагога (као „паравојска“). А раскол је кад се неки по питању покајања (примања натраг покајника) различито односе прсма припадницима Цркве“.
„Јереси су, наставља Св. Василије, на пример: Манихејска, Валентинијанска, Маркионитска и самих тих Пепузијанаца (Монтаниста), јер је овде разлика директно у самој вери у Бога. Зато стари Оци изволеше да одреде да се крштење јерешика сасвим одбаци; оно пак расколника, пошто су они још из Цркве (ετι έκ τής Εκκλησίας δντων), прихвати; а оне који су у парасинагогама, пошто се достојним покајањем и обраћењем исправе, треба опет присајединити Цркви, тако да често и они који су у (црквеном) степену отишли са непокорнима, пошто се покају, буду примљени у исти степен (тј. чин у црквеном клиру). Пепузијани (Монтанисти), дакле, очито су јеретици, јер су похулили на Духа Светога, безаконо и бестидно придајући назив Параклита (Утешишеља) Монтану и Прискили. Зато су достојни осуде, било као они који боготворе људе било као они који, упоређењем са људима, вређају Духа Светога – и подлежу вечној осуди, пошто је хула на Духа Светога неопростива (Мт.12,31). Каквог, дакле, има разлога признати њихово крштење кад они крштавају у Оца и Сина и Монтана и Прискилу ? Јер нису (стварно) крштени они који су крштавани у оно што нама није предано (у црквеној вери). Ето тако, премда је ово промакло великоме Дионисију, но ми се не морамо држати подражавања некој грешци, јер неправилно и неумесно (τό άτοπον) само по себи је очито и јасно свима који имају способност и најмањег расуђивања“.
„Катари (Новацијани) пак, пише даље Светитељ, и они су расколници, премда су стари (Оци), велим за Кипријана (Картагинског) и нашег Фирмилијана (Кесаријског), сврстали их све у један ред: Катаре и Енкратите и Идропарастате и Апотактите. Јер почетак је (њиховог) одцепљења био због раскола, али одступници од Цркве (даље) нису више имали на себи благодати Духа Светога јер је нестало преношење (ή μετάδοσις) благодати, чим се прекинуло прејемство. Јер први који се одвојише (од Цркве) имађаху од Отаца дар рукоположења, и полагањем руку њихових имали су духовни дар. Они пак који су се одцепили и постали лаици, не имадоше власти ни да крштавају ни да рукополажу, нити могаху другима давати благодат Духа Светога, од које су сами отпали. Зато (нам Оци) заповедише да? они који од њих долазе у Цркву? бивају очишћавани истинским крштењем Цркве, као они који су крштени од лаика. Но пошто уопште би угодно некима из Азије (тј. Западног дела данашње Мале Азије) да се, ради икономије многих (οικονομίας ενεκα πολλών тј. ради снисхођења многима), прихвати ЊИХОВО КРШТЕЊЕ, ОНДА нека и буде прихваћено.[3]
„Али треба (добро) да схватимо“, завршава Свети Отац, злодело (τό κακούργημα=лукавство) Енкратита, који, да би себе учинили непријемљивим у Цркву, смислише да предухитрују (тј. Спречавају друге) својим крштењем, чиме су и сам свој обичај преиначили. Зато сматрам да, пошто ништа (од Отаца) није о вима јасно речено, треба да одбацујемо њихово крштење; те макар да га је неко од њих и примио, треба их крстити кад приступају Цркви. А ако ли ово може бити препрека за општу (широку) ИКОНОМИЈУ (τη καθόλου οικονομία тј. за снисходљиво иримање многих заједно), онда се треба држати
обичаја и следити Оце који су наше ствари мудро уредили (τοϊς οίκονομήσασι τά καθ’ ήμάς).[4]
Није потребно посебно коментарисати овај овако јасан текст 1. канона Св. Василија Великог. Из њега се јасно види како су Свети канони Цркве настајали по пастирској, сотириолошкој потреби; како су били истовремено и строги и снисходљиви, сходно пастирској нужди и бризи Цркве, а у сваком случају били су црквоградитељски[5]. Нису ни могли бити другачији, кад су за своје творце имали такве духоносне Оце какав је био Свети Василије: строг у животу и вери, и истовремено мудар и тактичан и снисходљив према другима, чак и према јеретицима, до неке мере и неког времена; према расколницима био је снисходљив још више, још дуже, још стрпљивије, а све ради изграђивања Цркве тј. јединства свих у Христу Спаситељу свих људи (сетимо се почетка овог нашег текста, тј. Златоустовог тумачења Еф.4,11-16). Ова ће Василијева особина бити надаље прихваћена и стваралачки подражавана од свих Отаца и правих Пастира Цркве до данас. Неће ваљда сада нови „зилоти“ оптужити Светог Василија за „одступништво” и „издају“, за „екуменизам и др. сличне глупости малих и тесногрудих људи са уским видицима, какви су они ?
Ако пажљиво погледамо историју Старокалендарског раскола, коју смо досад изложили, видећемо да тај раскол има елемената и јереси, и раскола и парасинагога (што је важно за случај њиховог примања натраг у Цркву и том приликом примену Црквене икономије према њима). Ниједног, међутим, од тих елемената нема код Јелинске Новокалендарске и других Православних Цркава, па ни Српске, од којих су се они оделили или се одељују. Питање је, дакле: Зашто они нису применили икономију по питању промене календара у Јеладској Цркви, кад ту нема никакве јереси, ни раскола (јер нису због тога у расколу са Православном Црквом)! Јереси пак има код Старокалендарског раскола (или тачније у њиховим расколима, јер их има више), зато што сви они скоро отпочетка поричу саму Цркву Христову у Јелади, Србији, Русији, које су све у пуном благодатно канонском општењу и заједници са Васељенском Црквом Православном. Они падају у јерес, зато што поричу благодат и спасоносност Светим Тајнама и истинску светост Светитељима ових
Цркава. Они то поричу и међусобно једни другима, искључујући се, анатемишући се безброј пута, а притом не придајући стварни значај тим „анатемама“, док призивају и бацају на Новокалендарце раније наводне „анатеме“, као што је нпр. фалсификована „анатема“ у тексту Писма и Синодске одлуке патријарха Јеремије (1583. и 1593.г.)[6].
Елементи раскола и парасинагоге код Старокалендараца видни, су, дакле, у њиховом отцепљењу-шизми од канонске Цркве (која им дозвољава да остану са Старим календаром, али без раскола) и такође у битном канонском питању њихових хиротонија (како смо видели), пре свега епископских ( о свештеничким да и не говоримо, јер ту тешко да је било икаквог уважавања канонског поретка и предања Цркве). И на ово ће морати Црква да обрати пажњу при примени икономије, кад они буду приступали Црквеном јединству.
И још нешто: Старокалендарски расколници сви одреда оптужују све Православне Цркве, њихове патријархе, епископе, клирике,теологе, због било ког њиховог јавног поступка, речи, геста, због учешћа у екуменском дијалогу, у верским сусретима или присуствовања на неком скупу са прелатима других хришћанских конфесија; због често само узгредних изјава, написа, фотографија итд. Они траже од Православних да све то „осуде и анатемишу“! При свему томе, они сами изричу такве тешке речи, оптужбе, клевете, лажи, бласфемије (хуле) на Цркву, на патријархе, архипастире, свештенослужитеље Христове у Цркви, при чему нико од њих, из њихове средине, не тражи да се такве њихове неодговорне речи, осуде, клевете, хуле, написи, чланци, књиге, поступци, осуде од стране Сшарокалендараца, или да се такви бескрупулозни људи подвргну епитимији, одстрањењу, некој црквеној санкцији, тј. да поднесу последице за своје бесловесно светогрђе
према Цркви. (Но, они знају да ће дотични тада прићи некој другој зилотској фракцији, и тамо чак бити похваљени или унапређени).
Зар овакве и сличне без^мне речи (има код њих и горих и бескрупулознијих) могу да толеришу хришћани уопште? У ког ли то Бога ти људи верују? Неко ће нам озбиљан и разборит рећи: не треба на све те глупости, лажи, клевете и хуле ни обраћати пажњу. И
то је тачно. Али, зашто онда обраћати пажњу и на поједине неодмерене, несувисле, чак и неправославне изјаве појединих представника Православних Цркава изречене узгредно и брзоплето, поготово у наше време инфлације „дипломатског“ језика, а често и демагогије? Ми као синови Цркве Христове, одговорни за спасење људи нарочито оних око нас, садашње и дојучерашње браће наше, можемо то „зилотима“ Старокалендарцима „одбити на глупост“, али хоће ли то њима бити од користи, или ће бити још дрскији и безобзирнији према Цркви? Ако и када, расколници из секти Старокалендараца буду приступали канонској Заједници Цркве Христове Православне, свакако да могу бити покривени великоблагодатном мајчинском Црквеном икономијом Бога Човекољубца. Али, ако се ти људи не поврате на основни библијски страх Господњи и на хришћанско смирење и љубав, – узалуд ће им бити и икономија, јер ће је они схватити као покриће (као „слабост“ нашу, по речи Св. Василија), а можда им буде и додатни подстрек за њихову језичавост и свадљивост, за дрскост и тврдовратост, за цркворазарање уместо Црквоизграђивања.
Но узалуд је, мислимо, много говорити о Црквеној икономији онима који не знају нити прихватају само биће и стварносш Цркве Христове, и у њој присуство и дејство Духа Светога, а камоли тражити да имају понашање у њој као у Дому Бога Живога (1Тим.3,15). Уосталом, Јеладска Црква је примењивала и до сада према њима широку икономију кад год се неко од њих враћао у јединство Цркве. (Недавно је Архиепископ Атински рекао да је „Црква отворена за њих, и да проучава начине поновног пријема у своје наручје тих верника. Требало би да они имају поверења у Православне архипастире као истинске Оце, који нису „екуменисти“, него остају верни на бранику Православне вере. Нарочито јерарси који пастирствују на ширем простору Атике, где се и налазе већина старокалендарских манастира, треба да се потруде за њихову инкорпорацију (ενσωμάτωση) у канонску Цркву“. – Όρθόδοξη Μαρτυρία, бр. 108,2000).
Широкогруду Црквену икономију примењује Православна Црква и према појединцима и групама и из њених редова, кад дају олако, површно и неодговорно, јефтине изјаве (екуменске, дипломатске, чак и синкретистичке), богословски непромишљене и недомишљене до краја. Али то не значи да Црква не зна за спасоносну меру праве и спасоносне икономије. Зато ћемо навести још само речи двојице Светих Отаца о Црквоградишељској икономији и њеној правој мери. Свети Григорије Богослов, у своме познатом Слову о Св. Атанасију Великом – (помињемо два Велика Оца Цркве, оба примери мудрог и спасоносног споја и примене и акривије и икономије ) каже за Атанасија и себе: „Довољно и достојно смо икономисали (снисходљиво поступали), НИТИ туђе прихватајући, НИТИ своје кварећи, што је особина рђавих иконома; него смо на светлост ИЗНОСИЛИ наш плод (резултат пастирског рада и богословља), и са пажњом га одгајивали, и пред очи свију га износили, као увек усавршавано (τελειοΰμενον=^οβο^«ο до узраста савршенства).[7]
Светоотачка Атанасијева и Григоријева примена икономије у Цркви односила се, као што је познато, чак и на слабости неких у вери, тј. делом и на јеретике, какви су били у време Св. Атанасија многи међу Источнима… Неки су чак били и противници никејског израза једносуштни (όμοΰσιος), а присталице израза όμοιοΰσιος (тј. истоветни по суштини), као што је био нпр. Василије Анкирски, кога је Св.Атанасије називао „братом у вери“; а такође и према неким, (у време Св. Григорија), Духоборцима, које је Св. Григорије називао „браћом нашом“. У поменутој Беседи о Св. Атанасију Григорије Богослов јасно говори за Св. Атанасија и себе: да су, примењујући икономију једнако снисхођење према слабима у вери, они истовремено старали се да остану православни у свему: „έν δροις μεΐναι τής εύσεβείας = остајати у границама Благочешћа односно Православља“ (исто21,13; рс 35,1096).
Кратко правило православне Црквене икономије изрекао је Свети Јован Златоуст и поновио Свети Марко Ефески: „Οικονομητέον ένθα ού μή παρανομητέον, што значи икономисати тамо где се неће безаконовати“.
Из књиге Заблуде расколника и старокалендараца
Епископ Атанасије Јевтић (2004)
[1]У Н.Завету, и код Св. Отаца Цркве, икономија домострој Божији у Христу, јесте уствари сам Христос у Оваплоћењу као Црква, као васпостављена вечна Заједница Бога и Божијег народа. (нпр. код Св. Игњатија, Св.Ап.Павла Ефес., 20,1-2; Св. Златоуст, Омилије на Посланице Ап. Павла; Св. Максим Исповедник, Одговор 60. Таласију и др.). Према томе, Црквена икономија је примена, остваривање Христове икономије, тј домостроја спасења, а не само проста и површна (Израз „разрешења“ нечега, јер израз οίκονομω значи: τά έν οΐκω διοικώ: распоређујем, уређујем, изграђујем оно што је у дому, тј. сам дом водим ка савршенству.
[2] Наводимо и сам почетак те Василијеве 188. Посланице Амфилохију, да би читаоци видели са каквом се слободом, али и смирењем, опходио Свети Василије према канонском Предању Отаца пре њега: „Речено је: „Безумник, кад упита о мудрости, то ће му се за мудрост примити“ (Приче 17,28); питање пак мудрога, као што се види, и неразумнога умудрује. Ово нам се, по милости Божијој, догађа сваки пут кад добијемо писмо трудољубиве душе твоје (тј. Амфилохијеве), јер због самог (твог) питања постајемо за себе ученији и разборитији, и упознајемо много шта што пре нисмо знали, те старање о одговору (теби) постаје и нама учитељ. Тако смо и сада, и не помишљајући никада раније на особит начин о питањима која си нам поставио, принуђени да та питања тачно и марљиво размотримо, и да се подсетимо ако смо штогод о томе од старијих (Отаца) чули, и да од себе добавимо оно што је сродно и сагласно са оним што смо научили“. – Из наведеног текста је јасно да су канони тј. Црквена правила настајали из црквене праксе, претходне и тадашње (кад су писани), а она није свуда била иста, као што се види и у наставку ове Посланице, тј. на почетку Василијевог 1. канона, који даље наводимо (у нашем преводу). Апсолутизовати форму сваког Канона за сва времена, значи умртвити живот Цркве и порећи живо присуство у њој Самога Христа (Мт.28,20) и надахњујуће дејство у њој Живототворнога Духа Утешитеља. Значи, потчинити богочовечански живот Цркве, мртвоме слову (=текстовима), попут фарисеја, а не живоме Духу Божијем у живоме Телу Христовом (2Кор.3,6-7).
[3] Овде је јасно да је код Св. Василија икономија примењивана различито, сходно
месним предањима и обичајима Цркава, па ту праксу Св. Василије поштује, иако би, по њему, требало поступати по акривији. (То исто вели Св. Василије и мало ниже за Енкратите). Ова његова слобода, са одговорношћу Јерарха и Богослова, та, дакле, православна црквена широкогрудост, није била својствена само Василију Великом, него и другим Оцима пре и после њега, али је ваљда и због овакве мудрости и црквоградитељства ауторитет Светог Василија постао тако велики у Цркви кроз векове. Треба се сетити да је он у себи обједињавао: Архипастира, теолога, борца против јереси, вођу монаштва, канонисту и, изнад свега, Литургичара и Црквоградитеља. Зато му у Цркви певамо: „Јавио се јеси непоколебиви темељ (βάσις=ОСΗ0ΒΑΗИЕ) Цркве, дајући свима људима неотуђиво господство (άσυλον την κυριότητα=некрадомое господство), потврђујући га твојим догматима, Василије Свети Небојављени“ (Кондак, гл. 4, 1. јануара). Кад би „зилоти“ схватали шта у Цркви значи ово неотуђиво господство деце Божије, не би се играли и поигравали Црквом. Јер се бојим да, ако С њима будемо чинили тако да они оклевају да се крсте (у Цркви), таквим строгим предлогом не спречимо оне који желе да се спасу. Ако ли пак они признају наше крштење, нека нас то не теши (зауставља), јер нисмо дужни да им узвраћамо благодарношћу, него да служимо тачности правила (ακριβείς κανόνων). На сваки начин треба одредити да они који од њиховог кршења приступају Цркви, треба да се (најпре) миропомажу од верних (=православних свештеника), и онда тако да приступају тајнама ( тј.Евхарисшији-Причешћу). А знам да смо браћу око Зоина и Саторнина, који су из њиховог реда (приступили Цркви), примили на Епископски престо, тако да не можемо разликовати (=одвајаши) од Цркве оне који су (били) спојени са њиховим редом, јер смо, примивши Епископе, тиме на неки начин установили правило О општењу (τής ио^ш^=заједништву) са њима(=Енкратитима)“
[4] Ево још једног доказа да Св. Канони, отуда и Сабори, по Св. Василију, нису гвоздени закони инквизиције, нити папине буле и интердикти, него флексибилни и витални мелеми за излечење рана и спасење оболелих хришћана. То зна и наш народ кад говори: „Кад се сучели закон и благонаравље, треба поступити по овом последњем“ (нар. пословица).
[5] Задњи пасус текста Св. Василија јасно показује да Црквена икономија може да надиђе нормалну акривију (тачносш): да не понови непотпуно крштење, него да Миропомазањем прими из раскола чак и Епископе у њиховом чину ради присаједињења народа Цркви, у којој се Духом Светим оживљава и надопуњује умртвљено и непотпуно. Тако, Св. Тајне нису изнад Цркве, оне и њихова „форма“ нису критеријум црквености него је Црква извор, критеријум и печат њима.
[6] О њој опширније ниже (4. ОКалендару). –
Мада, ако је та „анатема“ стварно и изречена тада, она није имала, и нема, Свеправославни значај, јер је та одлука била временског значаја: да би се сузбила опасност наметања папске уније преко Григоријанског календара. Ево, на пример, шта пише један од старокалендарских писаца-теолога о Новокалендарцима у Јеладској Цркви. На питање: „Која је суштинска разлика између хришћана који следе Светопредањски календар, и хришћана који следе Нови календар?“ – Лампрос Ктенас каже: „Одговор на ово питање је исти који бих могао дати када би ме неко питао: Која је суштинска разлика између побожнога и безбожнога, између православнога и злославнога (тј. јеретика), између крштенога и некрштенога. Или боље, то је онај одговор који бисмо дали ако нас упитају: Која је суштинска разлика између оног човека који има благослов Цркве Божије, и оног човека који има проклетство и анатему Цркве Божије. Ако смо у стању да знамо која је суштинска разлика између тих двају лица, онда лако схватамо и разлику која постоји између двеју Цркава, Старог и Новог календара“ (Л. Ктенас, Иза сцене… стр. 56). Није ништа бољи ни други „зилотски“ старокалендарски писац, Ставрос Карамицос-Гавруљас, који пише: „Новокалендарци-Екуменисти немају исту веру са нама Православнима (ГОХ)… Ми немамо никакво општење са оскрнављеним олтарима њиховим… Јеретичке изјаве и прогласи Екумениста-Новокалендараца превазишли су у злослављу (јеретичности) и надмашили све јеретике претходних векова“! (Агонија… стр. 15). (Да не понављамо овде све бласфемије српског „зилота“ „брата Евсевија“, које читалац може видети на стр. 75, н. 116).
[7] Беседа 21,34. РО 35,1124. – Овде Св. Богослов и архипастир јасно говори о расту, узрастању Цркве и њеног живота, тј. свију нас у Цркви, „из пуноће у пуноћу“, говори дакле о ономе што Ап. Павле каже: „Докле сви не достигнемо у јединство вере и познања
