3.1. Књиге
”Ако хоћете да вам деца буду паметна, читајте им бајке. А ако хоћете да буду много паметна читајте им много бајки.“
Алберт Ајнштајн
„Читање неке добре књиге корисно је по здравље као и телесно вежбање.“
Емануел Кант
О значају књига не треба много говорити, јер сви знамо да се ради о врховним достигнућима човечанства. Књиге, односно бајке и поучне приче, као најстарија књижевна форма, имале су пресудан значај у васпитно-образовном формирању младе личности, јер оне дубоко прожимају биће детета и побуђују његову имагинацију. Савремени психолози препоручују родитељима да читају бајке чак и сасвим малој деци, а Владета Јеротић износи став да се снажна потреба предшколске и школске деце за причама и бајкама може употребити и као ефикасно терапеутско средство. Описи личности из бајки и прича добра су прилика да родитељи питањима подстичу дета да самосално процењује понашање позитивних и негативних ликова. У периоду одрастања за децу је веома важно да науче да разграниче добро од зла.
Бајке су поетичне, метафоричне и подстичу имагинацију деце, развој дечје психе и њихово одрастање. Деца, приликом слушања или читања бајки доживљавају јаке емоције, поистовећују се са јунаком, желе да реше проблем који га мучи, уче се да расуђују. У бајкама још увек живе врлине као што су упорност, нада, одлучност, храброст, постојаност, верност, поштење, праведност, самилост, пожртвовање, несебичност… Вредна књижевна дела опомињу децу да је опасно и штетно поистовећивати се са негативним јунацима, јер они, на крају, никада не побеђују.
Добре приче и бајке подстичу духовни развој деце. Оне не само да развијају способност детета да машта о најразличитијим личностима, догађајима и просторима, већ усредсређују његову пажњу на особине описаних личности, на значај и утицај ових особина на њихове међусобне односе, као и на ток њихових живота. Добре приче и бајке помажу деци да уоче, разликују и вреднују своја осећања, мисли и поступке, као и да их препознају код особа у свом окружењу.[1]
Читање деци је важно за усвајање и развој језика и писмености, јер је у питању плодан и кључан контекст интимне интеракције одраслог и детета, где су обоје уз подељену пажњу усмерени на исти објекат или догађај. На тај начин се учвршћује емоционална повезаност родитеља и детета, подстиче развој вокабулара и стварају позитивни ставови према читању уопште у каснијим годинама.[2]
Истраживања су показала да је период од рођења до треће године критичан за дугорочни развој језика, когниције, емоција и социјализације. Дете је већ око шеснаесте недеље спремно да слуша приче, а од шестог месеца је способно да реагује на интонацију гласа и прозодију читаоца. Просечан узраст који се препоручује за почетак читања књига је између 7 и 9 месеци, и потребно је укључити ову активност у редовну рутину. Читање млађој деци много више утиче на развој писмености, слушање и интеракцију са одраслима него читање у старијем узрасту.[3] Нека истраживања су покушала да емпиријски одговоре на питање да ли деца којима родитељи читају показују и напреднији когнитивни развој у односу на децу којима та активност недостаје. На узорку од 11,134 деветомесечних беба резултати су показали да је читање и константно причање и обраћање детету статистички значајно позитивно повезано са когнитивним развојем деветомесечних беба.[4] Ово истраживање је подржало теорије које су трвдиле да језик подстиче когнитивни развој тако што омогућава интернализацију информација из спољашњег света и побољшава самоконтролу над когнитивним процесима као што су памћење и мишљење. Читање и причање не доносе само корист за развој језика већ и за друге аспекте когнитивног развоја. Ефекат се задржава и на старијем узрасту, па је лонгитудинална студија на 6000 испитаника, који су у 16 – тој години радили когнитивне тестове, показала да је читање из задовољства, више од једном недељно, повезано са интелектуалним напретком у односу на проширење вокабулара, писање али и математичке способности. Утицај читања књига је чак 4 пута већи од поседовања родитеља који су факултетски образовани.[5]
Међутим, и поред свих поменутих користи књига и читања, сведоци смо да деца данас читају све мање. Такође, из књига које се рекламирају као дечије, вреба опасност, у виду прогагирања разних видова девијатног понашања, попут хомосексуализма, педофилије, окултизма, сатанизма, насиља… о чему смо писали у претходнима поглављима.
Слика 17: Не тако далека будућност? [6]
3.2. Телевизија
„Свака телевизија је образовна телевизија. Питање је: шта подучава?“
Николас Џонсон[7]
„Телевизија је постала једна од најразорнијих снага у нашем друштву. Питајте ме о насиљу и ја ћу вам рећи да га је изазвала телевизија … Телевизија уништава снове!“
Џери Луис у емисији Celebrity Circus Charles Haghan
Истражујући утицај околине на развијање личности и интелигенције деце, психолог Ури Брофенбререн је запазио следеће: „Као древни магови, и телевизија баца своје чини, замрзавајући говор и делање и претварајући жива бића у статуе за све време док чаролија траје. Примарна опасност од телевизијског екрана не односи се у тој мери на понашање које он узрокује – премда и овде постоји опасност – колико на понашање које спречава – говор, игру, породичне светковине па и расправе посредством којих многа деца уче и посредством којих се у великој мери формира њихов карактер. учивање телевизора могло би да искључи процес који децу преображава у људе.“[8] Телевизија је данас преузела највећи део улога које су у прошлости припадале породицама и разним васпитно-образовним и културним институцијам. Зато већ сада постаје јасно да се она мора проучавати као феномен који тежи да буде приступачан свакој животној доби и свим друштвеним слојевима. Она у великој мери утиче на емоционални и интелектуални живот појединца, одредује његов став према свету, а може и озбиљно да угрози човекову индивидуалност. У таквој једносмерној комуникацији све је прилагођено тзв. просечном кориснику. Bourdieu сматра да телевизија производи интелектуалну пасивност.[9] Neil Postman то зове „now… this“ стилом, јер се очекивало да ће телевизија образовати и просвећивати масе, а уместо тога она их само (трајно) забавља.[10]
Анализа телевизијских програма за децу у Србији, рађена под покровитељством Уницефа, новембра 2014. године, показала је да деца, у млађим узрастима не разликују стварност од фантазије приказане на телевизији, па је у тим периодима њихов степен идентификације и удубљивања у садржаје још већи. Овај степен уживљавања у садржаје још је већи уколико је у сагласју са културом, окружењем, или неким уверењем са којима дете већ има искуства. Идентификација са телевизијским ликовима може да поприми различите форме, некада је то идентификација заснована на стварном положају детета, а некада је то идентификација заснована на жељеном положају или статусу, док се некада дешавају и парасоцијалне ситуације, када се дете понаша као да познаје и осећа пријатељство према измишљеном телевизијском лику.[11]
Истражујући како телевизија остварује свој утицај професор Алберт Бандура је уочио механизам, који је назвао учење по моделу. За учење по моделу, као једне од метода учења, користи се неколико различитих термина: имитација, учење путем посматрања, обсервационо учење, учење по моделу (моделирање), учење путем идентификације (поистовећивање). Ти различити термини описују јединствен метод учења: учи се на тај начин што се нешто ново (неки образац понашања) види код других, па се под одређеним условима понавља и присваја, и тако долази до новог учења. Истраживања показују да је већа вероватноћа да ће се модел понашања усвојити ако постоје следећи услови:
а) велика учесталост модела: пре ће се усвојити доминантни модел понашања, онај са којим се деца чето срећу, него обрасци на које наилазе ретко и спорадично. Дакле, већу шансу за усвајање модела понашања имају они који се нуде у програмима који се чешће репризирају, или програми који имају велики број епизода и сезона;
б) културна укорењеност модела: пре ће бити усвојени они модели који су у складу са моделима карактеристичним у култури у којој се јављају;
ц) постојање социјалне подршке и награђивање одређеног модела понашања: уколико лик у серији не трпи никакве последице због неког лошег поступка, штавише има користи од тог понашања, вероватније је да ће деца опонашати слично понашање;
д) процена оног ко учи по моделу да ће имати неку добит (награду, социјално прихватање) ако усвоји дати модел понашања;
е) мотивисаност оног ко учи да усвоји дати модел: деца желе да изгледају или да буду као неки од јунака из тв програма;
ф) социјални углед (моћ, престиж) који има особа која показује одређени модел понашања: пре ће се усвојити понашање онога ко је моћан, угледан и значајан у одређеној средини, него онога ко је личност са нижим социјалним положајем (због чега је важно да ликови који припадају маргиналним групама имају статус водећих, главних ликова, као и да сви главни ликови показују позитиван однос према ликовима који припадају маригинална групама);
г) једноставности модела понашања: ако неко не разуме смисао одређеног обрасца понашања тешко може да га прихвати као свој и опонаша;
х) блискост модела понашања ономе ко га усваја по полу, узрасту, социјалном статусу: вероватноћу учења по моделу посебно ће повећати генерацијска блискост, па је зато важно да ликови у дечијим програмима буду што разноврснији.[12]
Већ смо рекли да бројне сцене убистава и уништавања ствари подучавају децу да су животи човека и животиња, као и материјалне ствар,и безвредни, те да је планета на којој живимо пакао, у којем је све дозвољено, па чак и убиства.
Време проведено у гледању телевизије одвлачи од важних активности као што су читање, израда домаћих задатака, играње, вежбање тренирање неког спорта и социјализација. Такође, гледајући телевизију, деца сазнају информације које могу бити неприкладне и нетачне. Често не могу да праве разлику између фантазије приказане на телевизији и реалности. Она су под утицајем преко хиљаду реклама које одгледају сваке године, од којих се многе односе на алкохол, брзу храну и играчке. Деца која пуно времена проведу гледајући телевизију вероватно ће имати лошије оцене у школи, читати мање књига, мање се бавити спортом и бити гојазна.[13]
Превише гледања телевизије може изазвати штетне промене у структури мозга детета, наводи се у студији истраживача са универзитета Тохоку у Јапану, а објављеној у часопису Cerebral Cortex. „Гледање телевизије је директно или индиректно повезано са неурокогнитивним развојем деце“, пишу истраживачи, „Барем неке од уочених менталних веза нису корисне и старатељи деце треба да размотре ове ефекте када деца дуже гледају телевизију.“[14]
Истраживачи су спровели скенирање магнетном резонанцом (MRI) мозга 276 деце узраста од 5 до 18 година, подједнако дечака и девојчица. Деца и њихови старатељи су пружили детаљне информације о томе колико времена дете дневно проводи гледајући телевизију. Дужина гледања је варирала између нула и четири сата дневно, односно просечно два сата. Истраживање је показало да се мозак слабије развија што се телевизија више гледа. Наиме, што дуже деца гледају телевизију имају више сиве материје у региону фронталног режња тј. фронтополарном кортексу. Иако ово може звучати као добра ствар, већи IQ и већа вербална интелигенција су заправо биле повезане са тањим фронтополарним кортексом, како је показала и ова и студија пре ње. „Ови анатомски корелати могу бити повезани са од раније познатим ефектима гледања телевизије на вербалну способност, вербалну агресивност и физичку активност“, спекулишу истраживачи. „Конкретно, садашњи резултати су показали ефекте гледања ТВ на фронтополарну област мозга, која је повезана са интелектуалним способностима.“[15]
Америчка педијатријска академија и Канадско удружење за педијатрију препоручују да се деца до друге године уопште не излажу технологији, да од 3-5 године то буде највише један сат дневно, а од 6 до 18 година не више од два сата дневно.
Педијатријски терапеут и аутор књиге „Виртуелно дете“, Крис Роуан позвала је родитеље, наставнике и надлежне институције да забране употребу техничких уређаја до дванаесте године. У прилог овоме, Роуан је навела следеће аргументе, засноване на научним истраживањима:
1. Утицај на развој мозга
До напуњене друге године живота, мозак детета утростручује своју величину и наставља да се непрекидно развија све до 21. године. Рани развој мозга условљен је подстицајима из окружења, или њиховим недостатком. Претерана изложеност технолошким уређајима (телефони, интернет, ајпеди, телевизија) негативно утиче на функционисање мозга и изазива недостатак пажње, успорен развој когнитивних способности, отежано учење, повећану импулсивност и смањену способност самоконтроле (нападе беса).
2.Успорен развитак
Употреба технологије ограничава кретање, и води успореном развитку. Свако треће дете данас полази у школу са заостатком у развитку, што се лоше одражава на описмењавање и академско постигнуће. Физичка активност побољшава пажњу и способност учења. Коришћење технологије пре 12. године је од пресудног утицаја на развој детета и његову способност за учење
3. Епидемија гојазности
Гледање телевизије и играње видео игрица у корелацији је са гојазношћу код деце. Деца којој је дозвољено да гледају ТВ или играју игрице у својој соби 30% чешће имају прекомерну телесну тежину, а трећина гојазне деце добије дијабетес. Такође су изложени повећаном ризику од срчаних болести које скраћују живот. Због гојазности, генерација рођена у 21. веку можда ће бити прва у којој многа деца неће надживети своје родитеље.
4. Недостатак сна
Три четвртине родитеља дозвољавају деци употребу технологије у дечијим собама, а 60% њих нема увид у то како и колико деца користе технологију. Услед тога, у три четвртине случајева деци од 9 до 10 година недостаје сан у толикој мери да се то одражава на њихове оцене у школи.
5. Менталне болести
Претерана употреба технологије доводи се у везу са порастом депресије и анксиозности код деце, синдромом поремећаја пажње, тешкоћама са везивањем, аутизмом, биполарним поремећајем и другим проблемима у понашању. Свако шесто дете у Канади има дијагнозу менталног поремећаја, а многа од њих су на опасним лековима.
6. Агресивност
Насиље у медијима доводи до насиља међу децом. Мала деца све више су изложена приказима физичког и сексуалног насиља у медијима (експлицитни секс, убиства, силовања, злостављање и сакаћење).
7. Дигитална деменција
Због тога што утичу на мозак да „подсеца“ нервне путеве који воде у чеони кортекс, брзи медијски садржаји доприносе поремећају пажње, лошијој концентрацији и отежаном памћењу.
8. Зависност
Како се родитељи све више везују за технологију, тако се и све више удаљавају од своје деце. У недостатку везаности за родитеље, деца се окрећу технолошким справама и постају зависници. Свако једанаесто дете узраста између 8 и 18 година је зависно од технологије.
9. Зрачење
У мају 2011. године Светска здравствена организација означила је мобилне телефоне и остале бежичне електронске направе као „потенцијално канцерогене“ (ризик категорије 2Б). Деца су осетљивија на ове ризике јер се њихови мозгови и имуни системи још развијају. У међувремену су се појавиле препоруке да се категорија ризика преиначи у 2А, што значи „вероватно канцерогено“.[16]
Сцена које подстичу девијантно понашање нису поштеђени ни цртани филмови (о томе смо писали у претходним поглављима), што је веома опасно јер деца, нарочито она најмлађа, не разликују стварност од онога што виде на телевизији, чак и када се ради о анимираним програмима, па покушавају и сама да ураде оно што су видела. Када је васпитачица Нада Миљанић из Новог Београда упитала децу зашто покушавају да помере поклопац шахта, у чему су скоро успели, одговорили су јој: „Ми смо хтели да као нинџе корњаче уђемо у канализацију.[17] А једна мајка преко интернета износи своје забринуте коментаре: „… неко време нисам обраћала пажњу на то што мој син нетремице и отворених уста буквално блене у ТВ-е кад му пребацим на канал на којем се цео дан емитују цртани филмови. Међутим, кад сам приметила да је почео да се понаша агресивно, да нам по цео дан виче Ај кил ју (I kill you), па чак и да има ноћне море, схватила сам да га на такво понашање подстичу баш ти цртани филмови у којима је доза насиља и агресивности превелика. На његову велику жалост, гледање тог канала морали смо му забранити. Пријатељица ми је рекла да је мој поступак погрешан јер, гледајући ту врсту цртаћа, деца се упознају са суровошћу реалног света и схватају да живот није бајка.“[18] Један од таквих примера десио се у Подгорици, када се деветогодишња девојчица након одгледаног цртаног филма са вилама које лете бацила са шестог спрата, а још је при томе позвала своју млађу сестру да јој се придружи, на шта, на сву срећу, она није пристала. Сличан пример забележен је у Суботици где је дете скочило у бунар након гледања Телетабиса.
На крају овог поглавља цитираћемо речи једног детета, које најбоље говоре о томе како телевизија утиче на дететову имагинацију. Наиме, након Другог светског рата спроведена је телевизијска анкета међу школском децом, са питањем чему дају предност, телевизији или радију, и зашто. Један седмогодишњак је одговорио да више воли радио „јер су слике боље“.[19]
3.3. Компјутерске (видео) игре, мобилни телефони, таблети..
Упркос томе што поучне компјутерске игре, које служе за учење и намењене су деци од 3-15 година и старијој, могу бити веома корисне и ефикасне при учењу страних језика, математике и других предмета, а игре-имитатори (симулатори) се могу користити за овладавање техником управљања аутомобилом, ипак огромна већина игара (логичке, спортске, ратне, стратегијске, авантуристичке, хазардне, двобоји и друго) представља појаву крајње негативну по физичко, психичко и духовно здрављe.[20] Као прво, електромагнетно зрачење испољава штетно дејство на организам човека, а нарочито детета, и прети, како уверавају лекари, поремећајима мозга, ендокриним обољењима, туморима, слабљењем имунитета и осталим болестима. Како су показала мерења у школама, норме зрачења у разредима за обуку на компјутеру су прекорачене за два пута, а понекад и педесет пута.
Друго, психичка напетост која настаје у процесу игре изазива стресно стање код детета, Чак и они који посматрају игру могу да осете најјачу емоционалну напетост. Психолошка зависност од игре, која се брзо формира код детета, слична наркоманској, отуђује га од живог општења са одраслима и сужава сфера заједничке делатности детета и одраслог у породици. Компјутер потискује традиционалну игру, укључујући и колективну игру са вршњацима, тако неопходну за његов психички развој и формирање личности.
Многе студије показују да дуготрајна изложеност, посебно насилним компјутерским играма повећава жељу за физичким обрачуном, подстиче насилничко размишљање, појачава агресивне емоције и повећава агресивне а умањује позитивне акције. Ђентиле и Андерсон упозоравају да је највећи проблем што играње рачунарских игара, које су обично пуне насиља, може трајно да утиче на настанак и повећање агресивног понашања код деце, те да посебну опасност представља чињеница да се кроз процес играња насилни акти стално понављају, а управо је понављање дуго (па и данас) сматрано ефикасним методом учења и јачања сазнајних процеса.[21]
Такође, доказано је да након што одређени временски период одиграју насилне игре на компјутеру (или путем неког другог техничког апарата), деца аутоматски почињу насилно да размишљају. Тачније, размишљају о стварима које би могли да ураде да су јунаци из игрице, и на тај начини ствоју стварност везују обично насилну виртуалност.[22] Потвређено је и да су деца која су имала претходно искуство са насилним игрицама на већину конфронтација реаговала са повећаним нивоом агресије. Најновија истраживања су показала да играње насилних игрица, само 20 минута дневно, десензибилира децу када је у питању стварно насиље. Наиме, научници су дошли до података да су деца, након 20 минута играња насилне компјутерске игре ,имала слабије физиолошке реакције на приказе стварних случајева насиља.[23] И многе друге студије су доказале везу између играња видео игара са елементима насиља и повећања насилног понашања код деце и адолесцената. [24]
А Проф. др Светозар Радишић, експерт за неоружане облике агресије, пуковник у пензији у својој књизи „Неокортикални рат 4“[25] објашњава да су мисије у компјутерским играма направљене са ратним сценаријима, а да поједине подсећају на хорор филмове. Он тврди да игре за децу које се пласирају преко средстава за масовну комуникацију нису нимало наивне, анализирајући између осталог и игру “Битка за Загреб”, која је по облику слична игри “Ризико”. Та игра објављена је у Америци, где су дечије игре и симулације на рачунарима још 1977. године имале веома квалитетне сценарије за рат на тлу Савезне Федеративне Републике Југославије. У игри је скоро верно предвиђено разбијање Југославије и Југословенске народне армије. Уосталом, њујоршка фирма за публиковање симулација (Simulations Publications Inc. New York) већ двадесетак година избацује на тржиште игре за децу на бази сценарија за будуће ратове (Modern Battles).
Слично је са видео и компјутерским играма. Уобичајено је да се ти сценарији заснивају на стварним војним проценама, објављеним у веома угледном часопису “Strategy & Tactics Magazine”. Прорачуни су преузети из научних истраживања; критеријуми су стварни, мапе верно приказују простор; јединице су постојеће. Ратне игре за децу реално одражавају територију држава са конфликтним ситуацијама. Квалитет видео-игара и веродостојност амбијената у симулираним мисијама толико су добри да деца могу да се припремају за будуће војнике и пилоте као да су на симулаторима у војним центрима за обуку, што су потврдили и најпознатији војни експерти. Команда коалиционих снага у Заливском рату користила je за обуку и одлучивање најмање четири програма заснована на видео-играма за децу: комерцијалне игре “Gulf Strike” и “Tacwar” (Tactical Warfare), игру ЈTLS (Јoint Theatre Level Simulaiton) и игру “Janus”, креирану у Националној лабораторији Лос Аламос у Новом Мексику, која је популарна у многим државама, укључујући Канаду, Француску, Немачку, Велику Британију и Сједињене Америчке Државе.
Неокортикални ефекти игара за децу често су веома видљиви. На пример, средином децембра 1997. године 732 малишана у Јапану се се сручила на под испред ТВ екрана, модрих усана и гушећи се, приликом емитовања 38. епизоде цртаног филма “Покемон”. Малишани нису издржали ментални шок изазван брзим и јаким блесковима светлости (узастопне муње из очију малог чудовишта по имену Пикачу). Мозак је на серију контрадикторних знакова (измена јако осветљених и скоро сасвим мрачних слика) реаговао природно: деца су добила вртоглавицу и/или епилептични напад.
У Италији су два деветогодишња дечака, после дуготрајног виртуелног такмичења, пала на под, такође, са симптомима епилептичног напада (конвулзије, надражај на повраћање, згрчени мишићи итд.). Један се тркао са славним Супер Марио Брос од Нинтенда, а други са јунацима приче о надахнутом Херкулу, једном од последњих ликова Волта Дизнија, на “Сонијевој” конзоли “плејстејшн”. Обе наведене игре имале су заједничко својство – на неколико секунди појављивала се јака треперава светлост, што је било довољно да се изазове напад епилепсије.
Суочивши се са горе наведеним, Карл Магнус Хелгегрин, новинар из Шведске, одвео је своја два малолетна сина који обожавају ратне игрице у Израел и Сирију да би их научио шта заправо значи рат. Хелгегрин је одлучио да своје синове, Леа старог 11 година, и Франка старог 10 година, одведе у рат, након што су питали да им купи нову игрицу која садржи елементе насиља – Call of Duty. Тата новинар, који је иначе ратни извештач, синовима је предложио да крену са њим у Израел и окупиране делове Сирије обећавши им ако пристану, да ће им купити коју год игрицу пожеле. “Моја идеја је била да им покажем све негативне утицаје рата, јер људи погођени ратом су нечији родитељи, браћа и сестре”, казао је Хелгегрин. Лекари из кампа показали су дечацима тројицу њихових вршњака који су, након ратних сукоба, осуђени на инвалидска колица. „За њих више нема фудбала. То се не виђа у игрицама, а оружје је уперено и на децу вашег узраста“ објаснио им је отац, постигавши након тога шта је хтео. наиме, његови синови након посете Сирији и Израелу више нису желела поменуту игрицу.[26]
За родитеље који не могу да поступе као поменути новинар из Шведске, у Амстердаму је отворена и прва клиника у Европи за зависнике о видеоиграма. Оснивач Кејт Бакер каже: „Деца престају да имају друштвене односе, прекидају односе са породицом, напуштају сваку спортску или неку другу активност, не уче више, једу седећи пред рачунаром, ноћу спавају мало, настављајући да се играју све до самоуништења“. У земљама попут Јужне Кореје, где је преко милион оваквих зависника, и то посебно међу младима, регистровани су и први смртни случајеви због претераног играња – чак седам у годину дана. Италијански савез против епилепсије пронашао је 2004. године да се годишње у Италији појави десет хиљада случајева епилепсије, а да је она у 3% узрокована видеоиграма. Баш су млади, који су најпропулзивнија и најкреативнија снага друштва, истовремено најугроженији.[27]
А да проблем не лежи само у садржају онога што се преко екрана емитује, већ и у штетности самог екрана, говоре и педагошка посматрања и специјална истраживања, која су показала изванредан утицај слика са екрана на дечју свест, не само услед посебних техничких ефеката, него и због повећане осетљивости опажања деце у њиховом животном добу. Информацију коју добија са екрана дете схвата и усваја као истину и она има изванредну моћ сугестије и подражавања, због чега је на државном нивоу у многим земљама установљена законодавна контрола садржаја телевизијских програма у контексту дечијег света.
Примећене су следеће последице утицаја екрана – његових физичких, естетских, психолошких и других параметара, најпре на соматски (телесни) развој детета, друго, на његов ментални (умни) развој и треће, на његово морално (духовно) формирање:
- Преовладавање визуелне информације, која иде од равног екрана и изазива одређене деформације у сензорном систему детета који се формира, и у процесима његовог опажања и појмовног мишљења.
- Психолошка зависност од екрана, која се ствара код детета, отуђује га од живог општења са одраслима и сужава сферу заједничке делатности детета и одраслог човека у породици.
- Екран потискује традиционалну игру, укључујући и колективну игру са вршњацима, тако неопходну за његов физички развој и формирање личности.
- Урезујући се у свест, слике са екрана од извора информација претвориле су се у извор трансформације слике света савременог детета, знаменујући превредновање традицоналног система вредности и начина живота. То су следеће духовне промене:
а) Мозаичност, „разбијеност“ слика као агресија према живим бићима и материјалним предметима – уместо вредности живог и целовитог света;
б) конвејер (покретна трака) шаблонских метода и слика-узора рађа кич – псеудоуметност-уместо узвишене естетске потребе детета за лепим;
в) упрошћен однос према животу и смрти уместо побожног страхопоштовања пред њиховом тајном; брисање граница дозвољеног у представама о моралном понашању уместо јасног система заповести, и
г) рана сексологизација и еротизација детиње свести уместо здравоумног односа према интимној сфери живота.[28]
Екран посредством оптичких ефеката, видео-спотова и других метода трансформише традиционалну дечју слику света у другачију (виртуелну) реалност, уводећи дете у нарочито измењена стања свести. Видео-спот је заснован на језику подсвести; промицање треперавих кадрова (коришћење ефекта 25 кадрова), звучни утицај (техника јачине звука сасвим близу прага чујности), утицај бојама – све ово може да утиче на целокупно психоемоционално стање човека. Недавни случај у Јапану потврђује изнесено. Када се око 700 деце после гледања цртаног филма Покемон (џепна чудовишта) обратило лекарима поводом повраћања, главобоље и епилептичких грчева, многе од њих су морали да сместе на болничко лечење. Специјалисти претпостављају да су ти симптоми изазвани честим ритмичим севањем (блицањем) плавичасте, црвене и беле боје, које може да поремети нормално функционисање великог мозга.
Др Девра Дејвис, оснивачки директор Националне академије наука у САД, упозорава на веома штетне ефекте зрачења мобилних телефона посебно на децу. Она упућује на сајт ehtrust.org на којем се налазе непобитне информације о паници која је захватила владу Јужне Кореје због последица које је излагање компјутерима, таблетима и мобилним телефонима произвело на деци. Наиме, корејска влада предузела је мере забране излагања мале деце компјутерским екранима и мобилним телефонима, пошто су последице постале видљиве и достигле су алармантне размере. Деца у Кореји се буквално претварају у зомбије. Др Дејвис објашњава да се ради о дигиталној деменцији од које болују многа корејска деца, као последици недовољног развоја мозга услед изложености деце зрачењима: „Свом детету нећете учинити услугу уколико га у узрасту од 3-4 године учите писмености користећи технологију. То је време када децу треба држати у крилу и разговарати са њима. То је време када деца треба да науче да користе своје прсте и координишу очи и руке. И уколико подижемо децу која су дигитално софистицирана, ми им ускраћујемо неке од развојних функција мозга. Стање је, по мишљењу неуропсихијатара, веома критично: стасавају генерације деце које нису у стању да развију осећај емпатије, који нису у стању да вас погледају у очи и антиципирају последице својих акција. Америчка академија за педијатрију поручује родитељима да децу не смеју да излажу екранској технологији пре друге године уопште, а након тога – употреба се мора ограничити. С друге стране, ми у САД прeмрежавамо школе вај-фајтехнологијоми не схватамо да дигитално учење није оно које одговара развоју људског мозга и људског бића и да стари начин подучавања са оловком и папиром и читањем има утицај на развој мозга“.[29]
Слика 18: Мобилни телефон, човеков најбољи (и једини) пријатељ.[30]
3.4. Играчке
“Човек постаје најближи себи када постигне онакву озбиљност коју има дете док се игра“
Хераклит
„Учити своје дете знању не треба силом, него игром.“
Платон
Играчке смо сврстали у медије, јер реч Media, између осталог значи и средина, посредник, оно кроз што се преноси дејство; посредник између људи и духова; односно средство комуникације, а играчка је средство комуникације између предака и њихових потомака.
Играчка је врло древан проналазак човечанства, и пронађена је још у гробницама првобитног доба. Она је традиционално средство народне педагогике, које учи децу радним навикама и које предаје од старијег нараштаја млађем вековима стицано искуство. Стога, играчка није проста забава, већ оруђе културе, помоћу којег дете усваја огроман и сложен свет и схвата законе људских узајамних односа и вечне истине. У исто време, познато је и то да свака играчка, па чак и она најједноставнија, символише одређену страну човечијих односа и у њој је скоро увек скривен одређени васпитни смисао.
Играчке, као што и им име каже, служе за играње, а игра је главна делатност у предшколском узрасту, делатност која опредељује развој интелектуалних, физичких и моралних снага детета. Уз помоћ игре учење детета постаје ефикасније и његово васпитање угодније. Игра је савремено средство дијагностике психичког стања детета и развоја његове личности, али је и одличан метод корекције одређених дефеката, недостатака и заостајања у развоју. Један од најновијих психолошких метода је психотерапија игром.[31]
Играчке су претрпеле знатне измене, постале су чулније, сексипилније, ружније, насилније, па чак и смрде. Већ смо поненули као пример лутку Барбику, секс симбол и оличење сна потрошачког друштва, са наглашеним женским облинама и упадљиво раскошној одећи, која код девојчица подстиче архетип блуда, уместо архетипа материнства, јер девојчица која се игра са њом не замишља да је мама које брине о свом детету, већ њена слушкиња и подводачица.[32]
Уосталом, пошто је ово рад из медија, те да слика углавном говори више од стотину речи, презентоваћемо слике неколико играчака којима се деца данас играју.
Слика 19: Играчка „прегажена мачка“, ваљда служи да се деца уче анатомији.[33]
Слика 20: Још мало насиља и анатомије[34]
Слика 21: За рану професионалну оријентацију вашег детета, плес уз шипку, а када порасте и играчка је мало озбиљнија.[35]
3.5. Сублиминалне поруке
Џејмс Викари, менаџер биоскопа у Њу Џерсију, покушао је, 1957. године, да утиче на потрошачку подсвест посетиоца биоскопа. Наиме, он је у филмски материјал убацивао кадрове са порукама „Пиј Кока-колу“ и „Једи кокице“, који су трајали свега 25 стотинки секунде, и на тај начин повећао продају Кока-коле за 57,5%, а кокица за 18,1%. Иако је поменути менаџер касније признао да је лажирао статистику, његов експеримент, назван „невидљиво рекламирање“, открио је неслућене могућности утицаја „испод границе перцепције“, и покренуо расправу о феномену сублиминалне манипулације.
Феномен сублиминалне перцепције је у ствари замисао да је могуће утицати на љуске мисли, осећаје и понашања кроз разне надражаје, без свесног знања особе на коју се утиче. Надражаје које наш мозак свесно прима називамо супралиминалним надражајима.[37]
Истраживања су показала да је чак 89% човековог деловања несвесно, што пружа неслућене могућности за деловање. Иако још увек није у потпуности јасно како и колико сублиминалне поруке делују на нашу свест, бројна истраживања, која се спроводе још од средине прошлог века, нарочито у САД, показала су да долази до промена у осећајима, веровањима, нагонима, понашању, итд, односно до озбиљних утицаја на емоционални живот и доношење одлука.[38] Међутим, и поред бројних доказа о ефектима сублиминалне перцепције, неки научници и даље тврде да овај, веома интригантан, феномен не постоји.[39]
Покушаћемо укратко да објаснимо на који начин делују сублиминалне поруке. Знамо да је људски мозак подељен на две половине. Лева половина мозга је одговорна за рационалне и аналитичке функције нервног система, док је десна страна одговорна за рад подсвести, емоција и инстинкта. Сублиминалне поруке, односно подсвесне информације, преносе се, помоћу нарочитих аудовизуелних техника, тако да делују на десну страну мозга, а да их лева страна, тј. разум не примети. Постоји пет основних аудовизуелних техника, које се често користи у масовним медијима: 1. Одвајање фигуре од позадине; 2. Уметање; 3. Тахистоскопски приказ; 4. Осветљење и озвучење ниског интензитета и 5. Осветљење и позадински звукови. [40] Што је особа млађа, већа је могућност утицаја на њено понашање.
Сублиминалне поруке се нарочито користе за оглашавање, при чему се највише користе садржаји еротске природе.[41] Потрошач се излаже сликама производа, називима производа и другим маркетиншким надражајима. Најконтроверзније подручје унутар сублиминалних психолошких процеса јесте „сублиминална персуазија“ или сублиминално наговарање, односно директан утицај сублиминалних техника на потрошача, што може да доведе до директног утицаја на потрошачев избор бренда, његово понашање, осећаје, веровања и нагоне.[42]
Рекламе не покушавају само да продају производ, него им је циљ да карактеристикима производа придају дубљи значај, односно да им придају људску, симболичку вредност. Производи приказани у медијима нису одговори на потребе које има потрошач, него представљају понуде које сугеришу да би требало да почнeмо да осећамо потребу за њима, стварајући тако конзумеризам као стил понашања.[43]
Сублиминалне поруке уствари нису до краја скривене, него се то скривања остварује код гледалаца који подсвесно желе да сакрију узнемиравајуће информације или слике.[44]
Већ смо напоменули да су деца нарочито подложна сублиминалним порукама, јер се сублиминалне поруке широко користе у цртаним филмовима и ТВ рекламама за децу.
Дејан Спасојевић
Насловна фотографија: Pixabay
[1] Више о томе видети у: Петрески Х., „Поетика српске и македонске ауторске бајке“, DIOGEN pro culture & DIOGEN pro art magazine, Publisher Einhorn Verlag, Kusnacht, Switzerland.
http://www.diogenpro.com/uploads/4/6/8/8/4688084/doc._dr._hristo_petreski_poetika_srpske_i_makedonske_autorske_bajke.pdf
[2] „Zašto je važno pravilno deci čitati knjige?“, Sanja Dutina, сајт Психобрлог, 25.04.2015
[3] Holland, W. J. (2008). Reading Aloud with Infants: The Controversy, the Myth, and a Case Study. Early Childhood Education Journal, 35(4), 383-385.
http://naulibrary.org/dglibrary/admin/book_directory/Early_Childhood/3685.pdf
[4]Murray, A. & Egan, M. S.,„Does reading to infants benefit their cognitive development at 9-months-old? An investigation using a large birth cohort survey“,Child Language Teaching and Therapy,30(3), 2014,стр303-315.
[5] „Zašto je važno pravilno deci čitati knjige?“ Sanja Dutina
[6] http://vijestio.com/wp-content/uploads/2013/01/deca_knjige.jpg
[7] исто
[8] наведено према: „Дете у доба медијске слике света“, Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету, Образ светачки, Београд 2006, стр 451.
[9] Bouraieu P., „Distinction A social Critique of the Judgement of Taste”, http://monoskop.org/images/e/e0/Pierre_Bourdieu_Distinction_A_Social_Critique_of_the_Judgement_of_Taste_1984.pdf
[10] Млинаревић В., „Дијете и телевизија“, Висока учитељска школа, Осијек
[11] „Analiza televizijskih programa za decu u Srbiji“, UNICEF, новембар 2014
http://www.unicef.org/serbia/Analiza_decijih_TV_programa_za_decu_u_Srbiji.pdf
[12] Bandura A., „Social Learning“, General Learning Corporation, 1971, USA
http://www.jku.at/org/content/e54521/e54528/e54529/e178059/Bandura_SocialLearningTheory_ger.pdf
[13] Станковић М, „Деца и ТВ“
http://www.stetoskop.info/Deca-i-TV-331-c5-content.htm
[14] Гитерез Д., „ Телевизија оштећује структуру мозга деце“
http://www.magacin.org/2014/01/27/televizija-ostecuje-strukturu-mozga-dece/
[15] исто
[16] http://www.magacin.org/2014/12/24/10-razloga-zasto-mobilni-uredjaji-treba-da-budu-zabranjeni-deci-mladjoj-od-12-godina/
[17] Политика” бр. 30901, од 1. новембра 1999, стр. 12
[18] Дмитровић М., „Утицај телевизије, цртаних филмова компјутерских игрица на пораст насиља код деце“
[19] Alistair Cooke, британски новинар, радио и тв лице, http://www.quotegarden.com/television.html
[20] Више о томе видети у студији: Lager А., & Bremberg S., „Health effects of video and computer game playing, A systematic review“, Swedish National Institute of Public Health, Stockholm, 2005.
http://www.folkhalsomyndigheten.se/pagefiles/12078/R200518_video_computer_game%281%29.pdf
[21] Gentile, D.A., Anderson, C.A., “Violent video games: the newest media violence hazard”, InGentile, D.A. (Ed.), Mediaviolence and children CH7,2003, стр. 131‐152.
http://public.psych.iastate.edu/caa/abstracts/2000-2004/03ga.pdf
[22] Bushman, B., Anderson, C. A., “Violent Video Games and Hostile Expectations: A Test of the General Aggression Model”, Personality and Social Psychology, Bulletin No 28, 2002, стр. 1679 ‐ 1686.
http://www-personal.umich.edu/~bbushman/BA02PSPB.pdf
[23] Drašković М., „Uticaj medija na djecu sa posebnim osvrtom na računarske igre“, Medijski dijalozi, , Godina IV, Broj 8, Podgorica, Mart 2011, стр. 227-240.
[24] Више о томе видети у следећим студиајама: Lachlan К., Smith S. L. & Tamborini R., “Violent Video Games”, Michigan State University, Department of Communication, East Lansing, MI, 48824
http://www.icagames.comm.msu.edu/VGCA.pdf и
Wiegman, O., & Van Shie, E. G. M, „Video game playing and its relations with aggressive and prosocial behavior.“ British Journal of Social Psychology, 37, 367-378.
http://www.digra.org/wp-content/uploads/digital-library/07312.31554.pdf и
Lachlan К. A. & Maloney E. K., „Game Player Characteristics and Interactive Content: Exploring the Role of Personality and Telepresence in Video Game Violence“, Communication Quarterly, Vol. 56, No. 3, August 2008, стр. 284–302.
http://academic.csuohio.edu/kneuendorf/c63311/Lachlan%26Maloney08.pdf
[25] Радишић С., „Неокортикални рат 4“, Пан-Пласт, Београд, 2011, стр. 137–145.
[26] „Deca tražila “Call of Duty”, tata ih odveo u rat“
http://mondo.rs/a718788/Info/Svet/Svedski-novinar-odveo-decu-u-rat.html
[27] Mužić Ј., „Štetan utjecaj virtualnoga svijeta na djecu“
hrcak.srce.hr/file/190847
[28] Абраменкова В., „Игре и играчке наше деце: забава или ноћна мора?“, Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету, Образ светачки, Београд 2006.
[29] Дејвис Д., „Мобилна самоконтаминација“, часопис Геополитика, бр. 79, октобар 2014.
[30] Сајт Steve Cutts
http://www.stevecutts.com/illustration.html
[31] Абраменкова В., „Игре и играчке наше деце: забава или ноћна мора?“, Између љубави и себичности, како васпитати дете у савременом свету, Образ светачки, Београд 2006. стр 348-349.
[32] исто, стр. 356-359.
[33]http://www.srbijadanas.com/sites/default/files/styles/full_article_image/public/126/pregazena-macka.png
[34]http://weirdotoys.com/wp-content/uploads/2008/09/z666_04-prev.jpg
[35] http://static.grupo23.com/elsensacional/3061-2.jpg
http://www.pitria.com/wp-content/uploads/2013/11/01.jpg
[36] http://www.pitria.com/wp-content/uploads/2013/11/19-Terrible-Presents-for-a-Child091.jpg
http://www.pitria.com/wp-content/uploads/2013/11/19-Terrible-Presents-for-a-Child121.jpg
[37] Weber, R., „Implement Purchase Choice into the Customer“, Tilburg, Tilburg University, 2010.
http://arno.uvt.nl/show.cgi?fid=120631
[38] Више о томе видети у: Милиша З., Николић Г., „Сублиминалне поруке и технике у медијима“, Медијиски дијалози, часопис за истраживање медија и друштва, бр. 17, Подгорица, новембар 2013, стр. 199-225.
[39] Један од радова у којем се оповргава постојање наведеног феномена је: Dijksterhuis, A., Aarts H., Smith, P. K., „The power of the subliminal: On subliminal persuasion and other potential applications“ , in R. Hassin, J.S. Uleman, & J.A. Bargh „The new unconscious“, New York, Oxford University Press, 2006.
http://www.goallab.nl/publications/documents/Dijksterhuis,%20Aarts,%20Smith%20%282005%29-%20power%20of%20the%20subliminal.pdf
[40] Више о томе видети у: Key W. B., „The Age of Manipulation, The Con in confidence, The sin in sincere“, Lanham, Maryland, Madison Books 1989.
[41] више о томе видети у: Wilson B.K., „Subliminal Sexuality: The Fountainhead for America`s Obssesion”, In. Sex in Advertising, Perspectives on the Erotic Appeal, Ed. Reichart T., Lambiase J., Lawrence Erlbaum Associates Publishers, Mahwah, New Jersey, London, 2003. стр. 195-212.
http://ase.tufts.edu/gdae/CS/Subliminal.pdf
[42] Више о томе видети у: Dijksterhuis, A., Aarts H., Smith, P. K., „The power of the subliminal: On subliminal persuasion and other potential applications“ , in R. Hassin, J.S. Uleman, & J.A. Bargh „The new unconscious“, New York, Oxford University Press, 2006.
http://www.goallab.nl/publications/documents/Dijksterhuis,%20Aarts,%20Smith%20%282005%29-%20power%20of%20the%20subliminal.pdf
[43] Miliša, Z. i suradnici , “Tamna strana ekrana”, TIVA Tiskara, Varaždin, Zadar, 2012.
[44] Key W. B., „The Age of Manipulation, The Con in confidence, The sin in sincere“, Lanham, Maryland, Madison Books 1989.
[45] “Mensajes subliminales en las películas Disney“, por Mariló García, 15.02.2014. блог страна Yonomeaburro.
http://yonomeaburro.blogspot.rs/2014/02/mensajes-subliminales-mensajes-secretos-peliculas-disney.html
„Diese 9 Bilder könnten deine Kindheit für immer ruinieren. Nr. 9 finde ich besonders erschreckend.“ сајт Fun Cloud
http://funcloud.com/82917
