Увод: Зашто је Теравада будизам кључан за разумевање идеје греха у будизму?
Теравада будизам, често сматран ортодоксним будизмом, представља најстарију живу школу ове древне традиције. Многи верују да управо ова школа најверније чува оригинално учење Сидарте Гаутаме, познатог као Буда (Пробуђени). Иако свака будистичка школа има своје аргументе за легитимност, историјски континуитет тераваде чини је идеалном полазном тачком за истраживање комплексних концепата, као што је идеја греха, из перспективе “извора” будизма.
Универзални одјек идеје греха
Сама идеја греха буди различите осећаје у људима, независно од времена, културе или цивилизације. Може изазвати индиферентност, страх, знатижељу, привлачност или чак гађење. Ови осећаји су обликовани социјалним условима у којима одрастамо. Па ипак, идеја греха носи у себи нешто исконско, древно, што утиче на људске поступке. Она поседује тежину и снагу – способна је да укроти људску злобу, али и да постане препрека ослобођењу. Разумевање границе између ове две улоге греха је кључно.
Да бисмо схватили овај комплексни, а истовремено једноставан појам, корисно је посматрати га из различитих углова. У овом тексту, истражићемо га из перспективе цивилизације са другачијом развојном путањом од западне, цивилизације чија филозофија живота (или религија, како неки кажу) готово да не познаје појам греха у својој историји. Да ли има смисла тражити идеју греха тамо где се она једва и спомиње? Можда, како каже народна мудрост, неке ствари је најлакше сакрити на очигледном месту. Управо у тој чињеници – да се идеја греха у теравада будизму ретко експлицитно наводи – можда лежи један од кључева за њено дубље разумевање.
Историјат Теравада Будизма и Свети Списи (Пали Канон)
Као што смо навели, теравада будизам је најстарији постојећи облик будизма. Према подацима Беркли центра за религију, мир и светска дешавања, овај правац броји око 125 милиона следбеника, претежно у Камбоџи, Тајланду, Лаосу, Шри Ланки и Бурми. Иако махајана будизам, развијен између I и II века нове ере, има више присталица (око 185 милиона, углавном у Кини, Јапану, Кореји, Тајвану, Сингапуру и Вијетнаму), теравада традиција вуче корене директно од Сидарте Гаутаме и његових ученика из V века пре н.е.
Пали Канон: Три корпе мудрости
Наше истраживање се највише ослања на Пали канон, најстарије сачуване записе Будиног учења. Ови текстови датирају у писаној форми из I века, док су према предању вековима преношени усмено. Четврти будистички сабор (I део 29. г. п.н.е. у Шри Ланки, II око 78. г. н.е. у Кашмиру) био је кључан за њихову кодификацију.Теравада будистички канон, познат и као Типитака (на палију значи “Три корпе”), има троделну структуру:
1. Винаја питака: Правила понашања за монахе и монахиње.
2. Сута питака: Будини говори и говори неких његових најистакнутијих ученика.
3. Абидама питака: Систематска разрада учења (додата канону око три века након Будине смрти).Важно је разумети да у Будино време религијски текстови нису записивани, већ су учени напамет и преношени усмено. Ово је утицало на форму Будиних говора, који су морали бити редиговани и обогаћени мнемотехничким средствима (понављања, стандардне формуле) ради лакшег памћења. Монаси специјализовани за памћење сута (сутри), попут Ананде, Будиног личног пратиоца познатог по изузетној меморији, играли су кључну улогу.
Од Усменог Предања до Записаних Речи
После Будине смрти, ученици су схватили важност систематизације и стандардизације његовог учења. Први будистички сабор, одржан три месеца након Будине смрти у Рађагахи (данашњи Рађгир), окупио је око 500 пробуђених ученика (араханта) како би дефинисали аутентичну Будину заоставштину. Учење је наредна четири века чувано усменим преношењем, а у III веку п.н.е. пренето је на Шри Ланку.
Записивање канона у I веку п.н.е. на Шри Ланки било је изнуђено великом глађу која је десетковала монашку заједницу. Легенда каже да је за сваку никају (део Сута питаке) остао само по један монах који ју је знао напамет. Да би се избегао губитак, Канон је записан на палминим листовима. Упркос томе, традиција памћења сута је настављена, а бурмански монаси су и данас познати као велики зналци – неки чак знају целу Типитаку напамет.
Иако постоји сумња у поузданост усмено преношеног канона, треба имати у виду да су брамани, свештеници ведског ритуала, вековима пре Буде развили савршене системе памћења Веда. Многи Будини ученици, бивши брамани, донели су са собом ове мнемоничке вештине. Суте, као и Веде, биле су структуриране за лако рецитовање (ритмични стихови, понављања, листе). Заједничко рецитовање у монашкој заједници обезбеђивало је тачност преноса.
Буда: Човек који се пробудио
Будистички текстови говоре о низу Буда из прошлости. Теравада никаје спомињу шест претходних Буда. Свако од ових бића је у свом космичком циклусу открило пут ослобођења (ниббана, на санскриту нирвана) од патње, старости, болести и смрти.
Буда нашег доба, Сидарта Гаутама (на санскриту Сидарта Гаутама), рођен је у (око 560 г.пне.) републици Сакја, на граници данашњег Непала и Индије. Иако каснија традиција говори о њему као о краљевском сину, био је аристократског порекла. Подстакнут размишљањима о људској патњи, кренуо је путем испосника. У 35. години доживео је просветљење и постао Буда. Његово учење привукло је многе следбенике. Умро је у 80. години, оставивши за собом утемељену заједницу монаха и монахиња (сангха) и широку базу лаичких присталица.
Пали канон не садржи целовиту Будину биографију, већ фрагменте који служе илустрацији учења. Буда је подучавао о патњи и ослобађању од ње. Касније, са развојем будизма као религије, настале су бројне биографије, често обогаћене легендарним и митолошким елементима. Најважније међу њима су: Махакхандака, Махавасту, Лалитавистара, Будахаћарита и Ниданакатха.
Представа греха у Хришћанству: познати концепт
Идеја греха је добро позната цивилизацијама изниклим из античке и хришћанске традиције, али је кроз историју различито тумачена. Погрешна разумевања су понекад доводила до негативних друштвених појава. Узрок томе може бити незнање, неадекватно објашњење од стране религијских институција, или комплексност људске природе и индивидуалног разумевања.
Порекло греха: Прича о паду
Према хришћанском предању, грех је за човека настао када су први људи, Адам и Ева, прекршили Божју заповест да не једу са дрвета познања добра и зла. Лукавство змије (ђавола) навело их је на непослушност, обећавајући им да ће постати као Бог. Ово неповерење у Творца и уздање у себе довело је до одвајања човека од Бога. Последица првобитног греха била је појава смрти. Грех се може посматрати као процес који је довео човека у стање слабости, неповерљивости, страха и смртности.
Асоцијације на грех и грчка реч “амартиа”
Помен греха често изазива осећања стида, кривице, или асоцира на нешто забрањено и лоше. Оваква осећања постоје и на Истоку и на Западу, али приступи њима могу бити дијаметрално супротни.
Хришћанска представа греха обухвата све наведено. Анализа грчке речи αμαρτία (амартиа) открива сложеност појма. Лампеов патристички речник разликује “не-теолошка” значења (проклизати, пасти, грешка, недостатак) и “теолошка” значења (грех, смрт душе, удаљавање од добра, негација битисања, слабост, удаљеност од Бога). Сви ови појмови носе конотацију негативности.
У хришћанској традицији, грех је главни непријатељ у борби за спасење душе, јер спречава повратак у првобитно стање блискости са Богом. Протојереј Георгије Флоровски, ослањајући се на црквене оце, дефинише грех као отпадање од Бога, затварање у себе и самопотврђивање створења.
Последица греха је смрт, која је страна и неприродна људској природи. Корен смрти је грех. Дакле, грех је суштински нешто лоше, што уноси несклад у човека и његове односе са Богом, другима, природом и самим собом. Оправдан страх од греха проистиче из његове моћи да нас одвоји од Бога и удаљи од наше праве природе.
Награда и казна – насупрот исправном и неисправном: Различите перспективе
Идеја награде и казне је блиска човеку који верује у Бога или божанство. У већини религија, човек је у потчињеном положају у односу на Творца, који има право да кажњава и награђује. У хришћанству, казна се често посматра као васпитни чин, а награда као израз милосрђа.
Будистичко одбацивање хетерономије
У будизму је ситуација другачија. Будизам је настао као својеврсна супротност традиционалној религији, што се огледа у основном етичком правилу које је Буда означио као сила-бата-парамасо. Чедомил Вељачић, познати југословенски представник будизма, објашњава ово као “забрану признавања хетерономије (парамасо) у било каквој форми моралних прописа (силам), као и религиозних, аскетских завета (ватам, санскртски вратам).” Ова аутономија савести објашњава будистичко становиште “с оне стране добра и зла.”
Будизам се може описати као атеистички филозофско-религиозни покрет. Иако се божанства спомињу у Пали канону, она су увек у подређеном положају у односу на Буду, пробуђеног, од кога чак траже савете.
Контекст Браманизма и Ђаинизма
На формирање будизма утицале су две верске традиције: браманска и ђаинистичка. Браманска религија аријевских освајача била је доминантна, док је ђаинизам, са култом хероја насупрот браманском култу богова, био најистакнутија неведска религија. Ђаинизам, аскетска религија прочишћења, заснива се на моралном закону: “Невршење насиља (ахимса) је врховни закон.”
Буда је био савременик Махавире, реформатора ђаинистичког учења. Док је Махавира заговарао строгу аскезу, Буда је критички преиспитивао спознајнотеоријске претпоставке ових традиција. Вељачић сматра Буду ђаинистичким расколником. Насупрот Махавирином аскетском екстремизму, Буда је истицао да се прочишћење духа постиже духовним средствима, пре свега спознајом (слично Сократу).
Средњи Пут и дхамма
Одбацујући брамански кастински систем и ђаинистички аскетизам, Буда је своје учење назвао средњи пут. Спознајом патње, увидео је бесмисао обе традиције и трагао за сопственим путем, одричући се спољних ауторитета. Тако је дошао до начела опште законитости – дхамме. Значење дхамме је вишеслојно:
* Једнина: Будино учење; стварност; пут ослобођења (ка ниббани); врлина, правда, исправан пут.
* Множина: Умни квалитети, стања, ситуације; објекти (замишљени или стварни); начела, истине, обрасци стварности.
Будин атеизам је утемељен на хуманизму и моралним начелима. Одбацујући празноверје и екстремни аскетизам, створио је покрет који, иако има религијска обележја, остаје доследан филозофском поимању света.
Будизам: религија, филозофија, етика или психологија?
Дефинисање будизма западним категоријама је изазовно.
* Религија? Ако религију дефинишемо аврамовски (вера у једног Бога, душу, вечни живот), онда будизам то није. Шопенхауер га је сматрао атеистичком религијом.
* Етика? Будизам не признаје појмове греха и кајања у западном смислу, а циљ му је гашење страсти, мржње и незнања. Ипак, наглашава исправан живот, чистоћу чула и љубав према свим створењима.
* Психологија? Бави се свешћу и њеним обманама, али се задржава на личном доживљају, без позивања на крајњу свест о себи. За будисте, “ја” је апстракција.
* Филозофија? Неки мислиоци сматрају Будино учење једним од најстаријих филозофских система. Будизам има своју филозофију природе (теорија енергија у сталној промени, што привлачи савремене физичаре попут Фритјофа Капре). Појам душе, централан у западној филозофији, у будизму не постоји у истом облику.
Синиша Стојановић, како наводи Владета Јеротић, дефинише будизам као “етички оријентисану филозофију живљења засновану на проницљивој психологији, а пракса будизма иде за тим да се укине људска патња да би се постигао циљ нирване.” Чедомил Вељачић га види као “поглед на свијет, његова наука је наука пробуђења и трезвености и он нас учи строгом, умјереном и разумном начину живота.”
Ишчекивање: заједнички елемент
Иако се полазишта и крајње инстанце разликују, морални садржај је заједнички за концепте награде/казне (хришћанство) и исправног/неисправног (будизам). Верници теже задовољењу Творца, очекујући награду или казну. Будисти теже исправном деловању, не очекујући ништа спољашње, јер је гашење жудње пут ка дхамми. Ипак, категорија ишчекивања (спасења, ослобођења, нирване) присутна је у обе традиције и представља покретачку снагу.
Закључак: Разлике у поимању и путевима ка истини
На основу изложеног, јасно је да идеја греха у теравада традицији нема исти онтолошки значај као у хришћанству. Док будизам нуди пут ослобођења од патње (дуккха) кроз гашење жеља и спознају пролазности, хришћанство указује на грех као корен проблема – одвајање од Бога, Творца и Извора живота. Патња је, из хришћанске перспективе, последица тог првобитног пада и нарушавања заједнице са Богом.
Фундаменталне разлике: Бог, грех и спасење
Кључна разлика лежи у самом поимању Бога. Будизам, посебно у својој теравада форми, не постулира постојање личног Бога Творца. Стога, концепт греха као увреде Бога или кршења Његове воље не може имати исту тежину. Како истиче Георгије Максимов, “Истинско зло је грех, то јест, нарушавање воље Божије… За будисте, зло је страдање, а не грех. Зато је и циљ будизма – избављење од страдања, а не од греха.”
Хришћанство, с друге стране, јасно дефинише грех као свесно одступање од Божјих заповести, што води ка духовном мртвилу и одвајању од извора вечног живота. Спасење у хришћанству није само ослобађање од патње, већ помирење са Богом кроз веру у Исуса Христа, Његово искупљење на крсту и Васкрсење. Ово је пут ка обожењу (теозису), сједињењу са Богом по благодати, што је циљ далеко изнад пуког престанка патње.
Истина и пут: хришћанска перспектива
Иако будизам нуди дубоке увиде у људску психологију и етичка начела која могу допринети унутрашњем миру, из хришћанске перспективе, он не пружа потпуни одговор на најдубља егзистенцијална питања нити пут ка истинском и вечном спасењу. Христос је рекао: “Ја сам Пут и Истина и Живот; нико не долази Оцу осим кроз Мене” (Јован 14:6). Ова ексклузивност није израз ускогрудости, већ откривење јединственог и божанског пута ка помирењу са Богом и вечном животу.
Стога, иако је корисно разумети различите духовне традиције попут будизма, за хришћанина је кључно да остане утемељен у истини Јеванђеља, које нуди не само ослобађање од последица греха, већ и победу над самим грехом и смрћу кроз веру у Христа Спаситеља.
Извори и Литература
- Veljačić, Č. (1990). Budizam. Beograd: KZNS.
- Jerotić, V. (2002). Individuacija i (ili) oboženje. Beograd: Ars Libri.
- Florovski, G. (2005). Istočni oci IV veka. Hilandar.
- Rahula, W. (1974). What the Buddha Taught. New York: Grove Press.
- Maksimov, G. (2012). Svetootačko učenje i budizam: nepremostive razlike. Pravoslavlje.
- Lampe, G.W.H. (1961). A Patristic Greek Lexicon. Oxford: Clarendon Press.
- Kapra, F. (1989). Tao fizike. Beograd: Opus.
- Stojanović, S. (1984). Budizam i hrišćanstvo. Niš: Gradina.
Извори слика
- Млади Теравада монаси: Корисник ArtTower, Pixabay. Pixabay лиценца (слободно за комерцијалну употребу, није потребно навођење извора). Линк: https://pixabay.com/photos/buddhism-monks-asia-boys-young-3089014/
- Пали Канон списи: Корисник Cmglee, Wikimedia Commons. CC BY-SA 3.0 лиценца. Линк: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Complete_Buddhist_scripture_in_Malacca.jpg
- Икона Исуса Христа Пантократора: Корисник dimitrisvetsikas1969, Pixabay. Pixabay лиценца. Линк: https://pixabay.com/photos/icon-jesus-christ-pantocrator-763519/
Саша Куриџа, Мастер религиолог
