6.део
Занимљиво је и корисно да овом приликом наведемо и разговор који је дописник београдске ,,Политике” водио са војводом Жујом Весељим (Суљом Војводићем) 1924. године у самом манастиру.[1]
,,За време вечере у Патријаршији, старешина манастира показа ми једног старог Арнаутина, који је намрштен и непомичан стајао у углу до врата и с времена на време пуштао густе колутове дима из свог дугачког чибука.
— То је наш војвода Жуја, који је скоро цео свој живот провео овде као чувар манастира. Он је Арнаутин, али је у његовој породици љубав према Патријаршији постала традиционална. Жујин отац погинуо је пред вратима манастира бранећи га од навале зликоваца, а и он је рањен на два места. За то је и добио назив патријаршијског војводе.
Чича Жуја кога дотле, како изгледа, наше друштво није нимало интересовало, задовољно се насмеши на те речи и прилазећи столу показа на челу један велики ожиљак, где је пре тридесет година рањен.
— Ето ту сам ударен, али не у борби него из заседе, рече он. То је давно било. Пут који сада иде изнад манастира, тада је водио крај саме Бистрице, управо крај главних манастирских врата. Једне вечери, доцкан у ноћ, када је сва послуга била поспала, неко закуца алком на врата. Ја брзо устанем да видим ко је. Помишљао сам да није случајно превара те напуним своју пушку и пођем обазриво напред. Кад сам отворио врата, унутра упадоше два Латина са једном женском, чије је лице било замотано у мараме. Један од ове двојице Латина пожали ми се да су уморни и пошто никог у Пећи не познају, желели би да преноће у манастиру. И пошто је намерницима овде увек отворено, ја их уведем унутра и одредим им две собе за преноћиште.
Сутра рано ујутру, док сам се ја још спремао, црквењак ми саопшти да се у манастиру налази закључана нека жена. Одмах сам отишао да видим у чему је ствар. На мој захтев да се врата отворе, она је стала да преклиње да је узмем у заштиту, јер су је она два Латина, с којима је синоћ дошла, украли од њеног оца и на силу је повели собом. Јутрос их је она, вели, замолила да јој допусте да се у манастиру помоли Богу, па је ту прилику улучила да се спасе.
Чим сам то чуо отрчао сам горе у станове и врло брзо успео сам да Латине разоружам и повежем. А тада сам их одвео код кадије и испричао му целу ствар. „А да ли девојка воли некога од њих?“ упитао је он. „Не, Бога ми, јер да их воли она не би кукала и бежала од њих“. Сутрадан она два младића осуђени су на робију, а ја сам по наређењу старешине манастира, девојку одвео у Нови Пазар и тамо је предао једном добром момку. А доцније када сам одлазио тамо послом, она ме је примала у своју кућу боље него брата.
Од тога доба прошло је било много година. За догађај који се десио у манастиру ја сам био и заборавио. Али једнога дана кад сам пратио старешину манастира у Ораховац и кад смо се зауставили на путу ради одмора, из оближње шуме плануше две пушке и ја осетих страшан бол у десној руци и у глави. Брже дохватим своју пушку и онако рањен почнем да пуцам у правцу одакле се чуо пуцањ. Али све узалуд. О тим људима, ево све до сада ништа нисам више чуо, и ако сам трагао за њима двадесет година. Одредио сам био чак и једну велику суму новаца ономе ко их пронађе, али нисам успео, јер су они вероватно још одмах пребегли у Албанију.
Кад заврши причу, чича Жуја нас поносно погледа и додаде:
— Тако је то некад било. Овај манастир једва се одржао јер су Турци и Арнаути врло често на њега наваљивали. Мој отац сиромах погинуо је пред манастирским вратима, али његова смрт нас је само још више везала за ову светињу.
Затим да би доказао колико је поверење уживао код Срба, а нарочито код наших националних радника, чича Жуја је уверавао како је врло често носио поверљиве извештаје нашем конзулу у Приштину и отуд доносио поруке за виђене Србе у Пећи.
За време повлачења, један наш пуковник дао му је пред пролазак кроз руговску клисуру два кофера пуна златних и сребрних ствари да их негде склони до нашег повратка.
— И Бога ми, кад је тај господин дошао после ослобођења за своје ствари, ја сам их извадио из једне пећине и предао му их, завршио је чича Жуја. Нисам ни покушавао да видим шта има унутра, нити ми је то икад падало на памет за ове четири године”.
Што се тиче поверљивих извештаја које је Суљо Војводић, како сам наводи, носио нашем конзулу у Приштину, можемо да допустимо да је реч о истинитом податку. На пример, познато је да је архимандрит Јоаникије, из Дечана, крајем октобра 1899. по војводи Биљалу Русти упутио писмо бившем краљу Милану.[2] Вероватно је било још сличних примера. Наравно, сасвим је друго питање да ли су војводе знале садржај писама које носе.
Овом приликом желели да нагласимо да не негирамо да је међу манастирским војводама, могуће, било и појединаца код којих су се према манастиру и монасима развила нека позитивна осећања. Али на основу таквих примера, ако их и има, не може да се врши неосновано уопштавање и да се особине и заслуге које припадају конкретном човеку, приписују целој групи. Такав поступак није ни научан, нити је поштено и човечно да се поштовање и признање не ода ономе ко га је заслужио, именом и презименом, посебно ако је у питању неко ко је поднео неку жртву или био спреман да је поднесе, већ да се, уместо тога, припише онима којима то поштовање и признање не припадају.
Историја геноцида над Србима на Косову и Метохији нам показује да је таквих примера увек било, али да је реч искључиво о изолованим случајевима. Узмимо пример из блиске прошлости када је припадник МУП-а Републике Србије, Мухарем Ибрај, током свог целокупног живота, укључујући и 1998. и 1999. годину, остао лојалан грађанин. И не само то, него је, ризикујући живот, непосредно након рата 1999. године, самоиницијативно отпутовао у Албанију како би вршио истрагу о Србима отетим ради експлантације органа. Мухарем Ибрај је, због одбијања да се прикључи тзв. ОВК и лојалности Републици Србији, остао без сина Кујтима и још неколико блиских чланова породице, да би власти самопроглашене Републике Косово против њега 2025. године подигле и оптужницу за наводне ратне злочине.[3]
Али број оваквих примера је толики да не представља никакав проблем навести их појединачно, по имену и презимену. Када је реч о злочинима Албанаца према Србима и СПЦ, ствар стоји сасвим другачије. Носиоци насиља у овом случају нису ни појединци, ни мањина албанског народа. Овакав закључак није плод мржње према њима, њего тежње према истини.
Као што видимо из претходног новинског чланка, за разлику од Марка Краснићија, Жуј Весељи отворено каже да су Албанци често наваљивали на манастир.
Поставља се питање да ли на темељу приче о Латинима и девојци, коју Суљо Војводић повезује са својим рањавањем, тачније из дела где каже да су нападачи вероватно одмах пребегли у Албанију, можемо да изнесемо претпоставку да су нападачи били Албанци, католичке вероисповести? Коришћење термина ,,Латини” у изворима из овог периода показује да је, највероватније, реч о Албанцима.
Занимљиво је да дечански јеромах Дионисије у свом дневнику, за 17- 19. август 1904. године, пише о једном сличном догађају.
,,Добили смо обавештење од манастирског војводе Рамуша да су 13. или 14. августа у селу Истинић Арнаути заробили црногорску девојку, која је била пошла у Дечанску лавру за празник Успенија Божије Мајке. Истога дана, монах Јелисеј, (Србин који зна арнаутски) пође са мирјанином Пунишом да ослободи заробљеницу, коме није пошло за руком ни да је види. Вративши се у манастир он исприча о. Арсенију у чему је ствар. Следећега дана, 18. августа о. Арсеније посла о. Јелисеја у село Истинић са двојицом војвода и четворицом војника уручивши му писмо од јузбаше (заповедник чете турских војника, примедба Д.М.). Узевши потом 20 војника и своје, он пође кући онога који је купио девојку, где беше много Арнаута. На његов захтев да врате девојку рекоше да је она „од наше стране купљена и већ потурчена (у ствари, они су насилно свукли њену одећу и обукли је у турску) и Tуркињу он не може да види“. Он рече: „Питаћу је хоће ли да буде Туркиња или неће. Ако хоће онда је не тражим [назад], а ако неће, истога часа да је врате“. Тада су га увели у ону собу где је била девојка. На његово питање шта она жели да буде, Туркиња или хришћанка, она одлучно рече да жели да буде оно што и јесте тј. хришћанка. После тога он затражи од ње да збаци са свог лица вео. Она му рече да се плаши да га скине да их не би обоје убили Арнаути, а затим скиде вео с лица. Јузбаша захтеваше да одмах пусте девојку, ако је не пусте запалићемо му каже кућу и сви ће они изгорети, а ако ко крене да бежи убиће га. После тога се они и преко воље сложише да је пусте, изјавивши да им дају за њу 500 гроша које су они за њу платили приликом куповине. Наши дадоше Арнауту 3 меџида и војводину пушку. 18. августа увече они доведоше девојку у манастир Дечани. Спроводило ју је више од 20 војника на челу са јузбашом. Испоставило се да је она из Гусиња унајмила двојицу Турака да је доведу до Дечанске лавре. Они су је продали Арнауту из села Истинић за 500 гроша,” пише јеремонах Дионисије у свом дневнику.
На основу овога др Милан Ђуричин закључује да су војводе од манастира, поред плате и осталог, добијали и пушке. ,, Да je пушка била војводина својина, манастир je не би могао заложити,” закључује Ђуричин.[4] Иако је ово могуће, морамо узети у обзир и могућност да отац Јелисеј није имао довољно новца у том тренутку, или да су Арнаути тражили управо пушку и да је војвода дао, иако је његова, уз обавезу да му манастир набави другу.
О важности пушке код Арнаута писао је Бранислав Нушић. ,,Дорасти до пушке то је пунолетство у Арнаута, и кад дете прими пушку, настаје читаво весеље, веће но о свадби. Па збиља, то и јесте нека врста венчања младићева са пушком, од које се, затим, целог живота не раздваја,” каже Нушић а затим подробно описује обичај примања пушке од стране детета.[5]
Mонах Макаријe, потоњи архимандрит, кога смо претходно помињалу у вези са Високим Дечанима, почетком 1942. године је, по потреби, прешао у манастир Пећку патријаршију. Када се, 9. децембра 1943. године, враћао из манастира Будисавци, Макарија су отели Албанци (балисти) који нису заборавили да им је осујетио наум да опљачкају и спале Високе Дечане.
,,Враћајући се из Будисаваца, те ратне 1941. године, о. Макарија су у центру Пећи напали балисти. Везали су га и увукли у пекару, једва стотинак метара од центра града, на месту званом Песак. Тукли су га и мучили, чекајући да се испече хлеб, који је пекар управо био ставио у пећ. Намеравали су да Макарија убију и спале у ужареној пећи. Изгледало је да младом монаху нема спаса, али, од ужасне смрти га је спасио један дечак, дванаестогодишњи Марко, син шумара из Будисаваца. Малишан је кришом отрчао и јавио Руговцима да балисти хоће да убију о. Макарија. Иначе, Руговци су чували Пећку Патријаршију стотинак година. За то им је поштено плаћано, а и била је велика част бити војвода и чувар Патријаршије. Чим је чуо страшну вест, Руговац Зумбер Кадриј, рођак руговског војводе, који је имао свој одред у балистима, кренуо је на Песак.
Дошао је тамо и питао: „Где је тај поп што ће да га убију?“ Окупљени балисти су му рекли да је у пекари.
Зумбер је ушао у пекару и као чудећи се, упитао: „Откуд ти овде Макарије?“
„Не знам Зумбере. Доведоше ме са улице. Не знам шта они хоће од мене.“
Страница 45 из дневника дечанског јеромонаха Дионисија где говори о отетој девојци
„Знаш ли Макарије шта те овде чека?“ Притом је показао на пећ из које је био извађен хлеб и пећ поново подложена и ужарена до усијања.
„До сада су могли да те закољу и испеку. Кад сам чуо, дошао сам да видим којег су то попа ухватили.“
О. Макарије, знајући да је све у Божјој руци, мирно му је одговорио: „Зумбер, знаш ти колико сам ваљао теби и твојој породици. Ако можеш, сад ми помози, па ћу опет ја теби ваљати!“
Зумбер је нешто разговарао, преговарао, наређивао и на крају питао Макарија хоће ли да га одведе у Патријаршију. Макарије је одговорио да ће га тамо опет ухватити, чим Руговци оду, него, ако може, нека га пребаци у Будисавце.
Тако је и било. Безбедно је стигао у Будисавце…”.[6]
Овако се тај догађај описује у књизи ,,Дечанске и друге приче”. Оно на шта скрећемо пажњу у опису овог догађаја јесте податак да институција манастирских војвода у Пећкој патријаршији постоји ,,стотинак година” што би значило од краја прве половине 19. века.
Када је реч о прећуткивању тога ко су носиоци насиља, од стране Марка Краснићија, навешћемо неколико примера из дневника дечанског јеромонаха Дионисија. Иако је реч готово искључиво о Високим Дечанима (манастир Пећка патријаршија се помиње само у пар наврата), нема никакве сумње да су агресори исти и у другим манастирима које су чувале војводе. Ове примере истовремено износимо и због помињања изнуде на самом почетку рада, као и поређења фиса са организованом криминалном групом и ,,заштитом” коју она пружа.
Оно што да имамо на уму јесте да су се Високи Дечани 1901-1902. године нашли у ,,правој двогодишњој опсади Арбанаса” због чега је у манастиру стално боравила једна турска јединица са задатком да га чува. Као додатни покушај да се манастир заштити 1903. године су доведени руски монаси из светогорске келије Светог Јована Златоустог који су у њему остали до 1916. године.[7] Двојица од њих, јеромонаси Арсеније и Дионисије, оставили су нам своје дневнике.
Код јеромонаха Арсенија, у дневнику, налазимо следеће: ,, А ево, 23. фебруара 1903. године, изненада долази отац Руфим из метоха Гориоча. Почнем да га испитујем, а он почиње да прича: „Побегао сам од Арнаута — траже да ме убију, због тога што сам се на њих жалио. Дакле, зато зашто сам се жалио. Закључао сам тамо храм и дошао у манастир.“ И каже још: „Једне ноћи су долазили и тражили оружје, које је наводно послато из Србије. Шта су нашли? Никакво оружје, ништа није послато, нити је ико ишта добио.“ И замоли ме: „Молим те, немој ме више слати тамо, јер не могу тамо да живим — убиће ме.“ Тако је остао у манастиру.”
,,А ево, 1. марта”, пише даље јеромонах Арсеније, ,,случај.” ,, Дошао један Арнаутин, Сулејман-ага из села Батуше; донео једну плетенку од пет ока, и тражи ракију. А ја говорим: зашто тако? Треба му дати, јер је велики разбојник и као старешина у овој околини; њему чак ни власт ништа не ради, велики (?) човек. И пошто војводе говоре да треба неизоставно дати, ја сам и дао. Да он, кажу војводе, долази у манастир и колико хоће, толико остаје, и шта год хоће, то му треба и спремити. А ја кажем: а ако у манастиру нема? А за њега треба набавити где год се може. Па ја кажем: има ли он стида? А то се овде не признаје — или дај, а ако не, онда метак у чело или нешто још горе. Али после свих тих разговора, ипак сам му однео ракију.”
Ово саучесништво војводе у изнуди и његово објашњење ваља имати на уму када се читају речи Марка Краснићија како су војводе ,,верно и самопрегорно” служили интересима манастира, или друге текстове у којима се албански чувари приказују у лепшем светлу него што заслужују.
Према ценама које наводи Бранислав Нушић за 1893. годину комова ракија је коштала од 2 гроша и 5 пара до 2 гроша и 20 пара за једну оку.
,,А ево, 3. марта долазе тројица арнаутских поглавица из Дечана са претензијама према мени, зашто им нисам послао бакшиш за њихов Бајрам. Ја сам им одговорио: ваши људи су ми рекли — не знам — хтео сам да пошаљем шта сам могао, али су ми казали да ако се даје, онда треба и многима другима, а боље је никоме, па неће бити зависти. Тако сам и урадио, а испало је обрнуто: сами су дошли и сву истину изнели.
И ту су почели да прете да од тог дана више неће бити наша стража, нека нас онда сами чувају како могу — то јест војводе. Ја сам, наравно, почео благо да говорим, налазио разне разлоге, и на крају се све свело на то да су хтели да се измире са мном, па сам морао да им дам бакшиш од 81 грош. И после су учитељу говорили: не очекујемо од њега да нас остави, нека живи с нама и нека нам све даје — онда може да живи; а док смо под турским царем, можемо с њим брзо да се обрачунамо… Ми тражимо своје јер црква je наша…”, пише јеромонах Арсеније у свом дневнику.
У овом случају можемо да поставимо питање да ли је реч о немоћи војвода да манастир заштите чак и од Албанаца из свог села и свог фиса, или је поново на делу саучесништво војвода у изнуди, иако се овога пута не јавља на отворен начин као у претходном случају? Важно је имати у виду да се ни у једном сличном случају изнуде војводе на јављају као посредници и заштитници манастира.
У истом дневнику, под датумом 23. март 1904. године, читамо: ,,Овдашње турске власти узеше под стражу тројицу Арнаута који беху дошли из оближњег села Дечана. Они су, наводно, претили да ће убити некога од монаха због тога што је прошле године, још пре доласка руских светогораца, манастирски радник пребио ногу њиховој крави која је заједно са другом стоком пасла на манастирској ливади и коју су они после заклали. После су они, наводно, тражили од манастира 6 лира за њу. Шта су им тада одговорили не зна се. Наши су обећали да ће им дати 3 лире. Власт турска их је сутрадан или прекосутра послала у Ипек где их ставише у апс.”
У вези са овим догађајем можемо само да поновимо питање које смо претходно поставили: због чега нема посредништва војвода и покушаја заштите манастира?
Јеромонах Арсеније 29. марта 1904. године пише о скрнављењу дечанских испосница, о чему ће нешто ниже још бити речи. ,,Другог дана Свете Пасхе нас 9 монаха и 11 мирјана (од којих 4 поклоника а остало манастирске слуге) и 6 Турака, од којих 1 официр и 1 подофицир, укупно 26, ишли смо у пећину Светог Стефана цара Дечанског, која је на ¾ сата пута од манастира који је он подигао. Налази се са десне стране речице Бистрице (ако се гледа узводно) на доста високом брду и наслања се на стену огромне висине. Са њене јужне стране је озидан камени зид, у зиду има прозор, врата су начињена са западне стране. Пећина је имала некада, као што се види, две просторије горе и доле, поред ње је ка истоку нека засебна мала просторија; како у пећину тако и у ту просторију сада Арнаути утерују стоку,” пише он.
У дневнику, под датумом 18. април 1904. године, јеромах Арсеније пише о још једном нападу на манастир Дечане. Између осталог, он каже: ,,… У ноћи између 18. и 19. априла у 4 сата (или мало више), увече, на манастир се опет разлегоше пуцњи Арнаута из пушака. Колико су тачно пута пуцали тешко је рећи, неки кажу 8 пута други 10, а неки једно 15 пута. Ујутру, 19. априла, нађоше 5 метака, а у боровој шуми војвода нађе 5 чаура. Испоставило се да је 5 или 6 хитаца погодило цркву, три пута поред прозора келије о. Партенија и суседних келија, а остали хици завршише незнано где.”
Јеромонах Арсеније био је био у пратњи посмртних остатака руског конзула Григорија Степановича Шчербине, кога су у априлу 1903. године убили Албанци, све до места његовог погреба у његовом родном крају. Након сахране остао је неколико дана у Тројичком манастиру у Черњигову. О боравку у том манастиру и разговору са његовим монасима, пише: ,,Много су испитивали све о албанском окружењу; свима је било занимљиво да слушају и да се чуде овдашњој зверској нарави народа”.
О претњи војводе Рамуша, за коју је сазнао приликом повратка из Ђаковице где је био манастирским послом, јеромонах Арсеније у свом дневнику, између осталог, бележи: ,,У међувремену, ја сам се мало уплашио, јер су ми у Ђаковици рекли да се војвода толико увредио на мене да га је рекао да Арсеније неће остати жив у Дечанима.. Тако да сам се мало уплашио, али захваљујући Јосифу, ништа се није догодило.”
Ово, нажалост, није једина претња монасима од самих манастирских војвода, напротив. Да ово није никакав изолован случај показује нам и следећи запис из дневника јеромонаха Арсенија: ,,А ево 28. јула увече долази код мене о. игуман Теофил и каже: Знајте да наше војводе имају нешто међу собом; ево три дана траје већање код дечанских арнаута. И ту је умешан један наш војвода Рамуш, а чује се — хоће да убију Арсенија, тј. мене; то им је поверено, и више желе мене да убију него било ког цара.”
У свом дневнику, за 26. август, јеромонах Арсеније пише: ,,Чим смо изашли из цркве, чули смо неколико пуцњева у близини манастира. У том тренутку, наш војвода је био испред капије и видевши то, кренуо је у правцу пуцњева, држећи пушку спремну за паљбу. Тада је у шуми нашао 11 Арнаута, све наоружане. Када их је војвода питао какво право имају да пуцају у близини манастира, они су у своју одбрану одговорили да су пуцали на зеца; али зеца није било… Испоставило се да су из Ђаковице.”
Сада прелазимо на сличне примере из дневника јеромонаха Дионисија.
Под датумима 15-18. децембар 1903. јеромонах Дионисије пише: ,,Те ноћи у 8 сати увече по источном времену Арнаути су пуцали у манастир са северне стране 6 пута, једном су погодили у прозор о. Висариона, метак је пробио дрвена вратанца, ударио у супротни зид келије и одскочио на под. (…) После је уочи Рођења Христовог 24. децембра дотрчао сав испрепадан монах Јелисеј, који је кренуо из обитељи два дана уочи празника Светог Николаја у Пећ и каже да је о. Висариона, који се са њим враћао у манастир, убио Арнаут. Довикивао је, каже, псовке и њему, да не бежи, јер ћу те свеједно, каже, убити.”
Из речи Арнаута да ће монаха Јелисеја свакако убити, можемо да претпоставимо да је знао из ког је он манастира и да се убиство десило у близини Дечана.
Турска јединица у Дечанима почетком 20. века
Запис у дневнику под датумом 22. јануар 1904. године: ,,Код нас у манастиру је прошла гласина да је Официр (турски официр под чијом командом су турски војници у манастиру Дечанима, примедба Д.М.) добио из Ђаковице следеће обавештење: Арнаути, које Турци силом приморавају да плаћају порез Султану, сумњајући да [Турци] то од њих захтевају јер смо их ми наговорили, наводно су се договорили да ће 3 000 људи доћи и побити све монахе (подвлачење Д.М), што смо ми и очекивали у ноћи између 22. и 23. јануара. Игуман Теофил је рекао да су они (Арнаути) пре неколико година долазили у манастир, по неколицина њих одједном, и тражили шта су хтели, на пример: шећер, кафу и друге намирнице, тако да су се од њих плашили да прођу ходником. На моје питање [шта] ако би затворили манастирску капију и ако их не би пуштали унутра он каже тада ће они да пуцају са свих страна, што су неколико пута и чинили. Манастирски радник, старчић Милутин који је провео у манастиру 10 година, причао је: у манастиру је било 140 коза, а сада је остало само ___ које су скоро све отишле Арнаутима. Још је, каже, пре ___ година један Албанац Ђаковички долазио на коњу код игумана и захтевао од њега 2 лире новаца. Игуман му одговара да нема новаца, али он веома упорно захтева да [игуман] обавезно нађе, како зна и уме, да му да новаца, или ће га у супротном, претио је, истога трена убити из пушке. Да би се решио беде, игуман му даје 2 лире и Албанац оде…”
Ово је један у низу примера који указују на сталну претњу по живот монаха, као и отимачине и изнуде од стране Албанаца. Истовремено, овакви примери принуђавају да објективно, без улепшавања, сагледамо улогу манастирских војвода.
10. фебруар 1904. године: ,,У ноћи између 9. и 10. фебруара Арнаути се испентраше у манастир Патријаршија преко каменог зида. Уђе пуно [њих у] манастир и истераше неколицину монаха који су тамо били. Пошто су остали тамо дан или два Албанци одоше из манастира, а монаси се вратише на своје. Од овога дана, код нас у Дечанима осим војника који вазда стоји на манастирској капији, официр је одредио још на 3 места у манастиру стражаре.”
23. априла 1904. јеромонах Дионисије помиње напад на Пећку патријаршију: ,,Албанци су пуцали на манастир Патријаршију, ранили су жандара хришћанина који је ишао из Пећи у Патријаршију на Литургију, а заузврат, бранећи се, жандар рани једнога или двојицу Арнаута.” У наставку, он пише о покушају провале Албанаца у манастир Дечане истог дана, који је спречио турски чауш. Чувши Албанце он је запуцао према капији. ,,Арнаути нагнуше у бег и устрчавши на брдо стадоше пуцати у манастир, а чаушу притрча војвода који, исто, испали у Арнауте неколико метака,” пише јеромонах Дионисије.
Дана 26. априла 1904. године, јеромонах Дионисије пише: ,,Арнаути су хтели да отму манастирске волове…”
27. април исте године: ,,О. Арсеније се вратио са пута. Док је био одсутан у нас су неколико пута пуцали Арнаути. Неколико дана пре Вазнесења Господњег, манастирски радник Црногорац, завршивши рок свога службовања, пође у свој завичај. Када је био надомак границе, како кажу на свега пет минута хода, несрећника уби Арнаут.”
Као што видимо, пуцање на манастир од стране Албанаца је било нешто што се стално дешавало.
Дечански монах са турским официром и манастирским војводама, почетак 20. века
31. јул: ,,Допутовао је из манастирског метоха Гориоча монах о. Јелисеј који каже да је за њега опасно да још остаје тамо, зато што Арнаути покушавају да га убију. 29. јуна, кад се враћао са суваријом из су седног села Синаја, Арнаути опалише у њега четири пута. Они кажу: „Треба ударити на руске монахе (иако о. Јелисеј није Рус) да их тако отерамо све до једнога, иначе ће бити зло по нас“.”
1. август: ,,У манастир су долазиле арнаутске поглавице (челници). Захтевали су од манастира, не знам по ком основу десети део сена са целе манастирске ливаде, …”
3. август: ,,Манастир је посетио италијански конзул из Скопља и њихов католички свештеник из Ђаковице… Пред сам њихов долазак поред манастира… Арнаути испалише 7 или 8 хитаца. Истог тренутка, по одласку конзула, четири Арнаута, носећи пуне појасеве метака, дођоше у манастир, уђоше у цркву и чинише у њој, како кажу, несташлуке и одоше.”
9-10. децембар: ,,Арнаути из Истинића са по 40-50 кола секу манастирску шуму.”
23. фебруар 1905. године: ,,Арнаути из села Истинића настављају да секу са северне стране манастирску шуму. Данас су наши монаси чули да је неко пуцао из шуме са јужне стране, значи преко манастира. Ови су опет два пута пуцали. Затим је са јужне био још један пуцањ.”
6. март 1905. године: ,,Треће недеље Великог поста посечена су за даске 24 бора, напола посечених од Арнаута. Од њих је два врха измолио за себе од игумана, о. Кирила, војвода Рамуш за жљебове. Мало времена пре тога он му је дао кукуруза и кола сена.”
Као што видимо из овог записа, војводе су добијале и различите поклоне, мимо уговорене плате и онога што изнуде од монаха. Према ценама које наводи Бранислав Нушић, кола дрва су 1891. године коштала од 20 до 40 гроша а кукуруз од 20 до 36 пара за једну оку.
22. марта јеромонах Дионисије пише следеће: ,,Код игумана, о. Кирила, биле су дечанске поглавице (представници Арнаута) 5 њих. Измолили су три борове греде за мост преко Бистрице, повише манастира, на путу који води ка пећини Св. Краља Стефана. Тамо они преводе своју стоку.”
Затим, 23. марта, јеромонах Дионисије наставља причу о боровим гредама и пише о додатним молбама и ,,захвалности” Албанаца за добијене дарове. ,,Скупило се више од 40 дечанских Арнаута. Посекли су три бора која су им јуче дали за мост. После су поглавице пошле код старца, о. Кирила, и замолили да им да два пара волова да извуку борове. Старац им је дао. После су поглавице замолиле за дозволу да једу у манастиру. Старац им је дозволио. Онда су замолили да им дају хлеба и за остале Арнауте. Дали су им сав хлеб који су имали. Данас су лоћански и дечански хришћани поправљали јарак низ који тече вода за млин. Посекли су неколико стабала манастирске јохе да се заустави вода у отворима. Арнаути су се увредили због тога што није било довољно печеног хлеба за њих (јер претходни дан нису рекли да се припреми хлеб за њих), али и због тога што су тврдили да су јохе које су сељани посекли биле њихове. Поглавица Љуш је питао Арнауте: „Да ли се слажете да нам игуман дечански да 12 миџида, у супротном, треба да учинимо манасти ру некакво зло?“ Сви рекоше: „Слажемо се“. Сада се наши монаси и радници плаше Арнаута,” пише јеромонах Дионисије.
25. јун: ,,Радник Сава… нашао је око капије ван манастира метак. Овде је међу Арнаутима, кажу, овакав обичај: ако се ко наљути на некога, онда подметне метак као знак да онога коме је подметнут чека смрт од метка.”
10. јул: ,,Арнаути из села Црнобрега и Прилепа окупили су се по науку Љуша Деме, дечанскога поглавице, у великој гомили. Растурили су брану преко мале Бистрице код шљива, и пустили по њој, са горње ливаде, воду. 11. јула су га опет преградили.”
13. јул: ,,…Увече, дошле су дечанске поглавице Љуш Дема и још двојица. Ноћили су код Рамуша, а другога дана подигли су буну упорно тражећи да се уклони брана преко мале Бистрице ради слободног проласка, да радници престану да раде на водоводу и да Рамуш буде смењен. У супротном, каже Љуш, сутра ћу окупити 500 Арнаута и ударити на манастир.”
29. јул: ,,Радник Бошко враћао се из Пећи терајући на коњу 40 ока гвожђа и 40 ока меса за раднике. У селу Љубоњић на путу су га претукли Арнаути и одузели му коња и ствари.”
Напомињемо да смо овде из дневника издвојили само оне делове где се експлицитно помињу Албанци, изостављајући различите инциденте иза којих, ван сваке сумње, стоје они али се не помињу изричито.
Ваљаимати у виду да ови примери не показују само ко је био носилац насиља већ, истовремено, помажу да се формира исправна слика о улози манастирских војвода.
Димитрије Марковић
Насловна фотографија: pexels
[1] ,,Политика” број 5961, страна 4, четвртак 27. Новембар 1924. Патријаршијски војвода, Д. Кузмић
[2] Душан Т. Батаковић, Дечанско питање. Просвета, Београд 1989. стр. 50, фуснота бр. 33
[3] https://www.rts.rs/vesti/drustvo/4755160/albanac-muharem-ibraj-ovk-kosovo-metohija-rat.html
[4] -Милутин Ђуричић, Арбанашке војводе српских средњевековних манастира
[5] Бранислав Нушић, С Косова на сиње море. Просвета 2006. стр. 304
[6] Архимандрит мр Алексеј (Богићевић), Радмила Мишев. Дечанске и друге приче, Манастир Светог апостола и јеванђелисте Луке, Бошњане. Четврто издање. стр. 106
[7] Милка Чанак-Медић, Бранислав Тодић. Манастир Дечани, Платонеум 2016. стр. 32
