Публикација под насловом ,,Екуменизам” је издање Светог манастира Утешитеља [1] из Оропоса у Атици, који припада Светој митрополији Кифисија, Амарусија, Оропоса и Маратона Грчке Православне Цркве. Оснивач манастира је светогорски монах Херувим, а једно време, пре стицања статуса самосталног манастира, био је метох светогорског манастира Светог Павла. У манастир је забрањен приступ женама а познат је по издавачкој делатности. Публикације овог манастира доступне су за читање у светогорским манастирима. Публикацију Екуменизам смо пронашли управо у једном светогорском манастиру. У питању је манастир Симонопетра. Публикација је доступна и у електронском облику, на грчком и енглеском језику, на званичној страници манастира. [2]
Са благословом јеромонаха Мојсија, игумана Светог манастира Утешитеља Оропос, Атика, Грчка превео и приредио Димитрије Марковић.
Живопис католикона Светог манастира Утешитеља (Ἱερά Μονή Παρακλήτου)
Основни разлог који су нас је навео да преведемо ову публикацију је, наравно, корист коју ће од ње имати верници који желе да знају шта је то екуменизам и екуменистички покрет а књига Преподобног Јустина Поповића ,,Православна црква и екуменизам” им, можда, није довољно разумљива.
Други разлог, ништа мање важан, јесте злоупотреба забринутости верника Српске Православне Цркве, због присуства појединаца у Цркви који заступају идеју екуменизма, од стране расколника из самозване ,,Епархије рашко-призренске у егзилу”. Наиме, поменути расколници користе присуство идеје екуменизма код појединаца у СПЦ како би оцрнили целокупну Српску Православну Цркву (и не само СПЦ, већ и друге аутокефалне Цркве) етикетирајући је као екуменистичку. Истовремено, расколници себе представљају, не само када је екуменизам у питању, као чуваре православља. Циљ им је да наведу вернике да напусте СПЦ и приступе њиховој расколничкој групи.
Овај текст показује не само да свест о проблему екуменизма итекако постоји у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви и да се на њега указује, већ показује и начин на који се са овим проблемом ваља суочавати.
Основни предуслов за спречавање ширења екуменистичке идеје јесте верност Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Раскол ни у ком случају не спада у методе борбе против екуменизма али спада у методе борбе против Цркве.
И (све)јерес екуменизма и раскол воде на исто место – у Ад.
Димитрије Марковић
Увод
Православна црква је, по својој природи, саборна а и очигледно васељенска (свесветска). Она отворених руку дочекује све народе, свих раса и свих времена, и позива их све да дођу. Христос, који је глава, обраћа се свету кроз време: „Ходите к мени сви“, док истовремено шаље Своје апостоле да проповедају Јеванђеље спасења ,,свим народима”.
Ова компонента и карактеристика својствена Цркви, васељенскост или свесветскост, данас је оспоравана од стране два покрета који изражавају дух времена: Екуменизам и Глобализам.
Глобализам промовишу моћне социо-политичке снаге и пројектује модел јединственог уједињеног човечанства, док је Екуменизам активан у религијском сектору, покушавајући да оствари визију уједињеног хришћанства и на крају тежи једној универзалној религији, „сверелигији“.
У овом раду покушаћемо да пружимо кратак преглед Екуменистичког покрета, у којем Православна Црква учествује, јер су за већину Цркве његова природа и рад непознати, а одређени развоји у екуменистичким круговима појачали су страхове и изазвали забринутост.
Може звучати чудно, али је чињеница да Екуменизам данас прети ‘васељенској природи’ наше Цркве, јер све више упада у компромисне и синкретистичке тактике које противрече основним принципима наше православне вере. Не смемо заборавити; исправна вера је први и најважнији предуслов за спасење човечанства, према божански инспирисаној патристичкој изјави: „Да би ко био спасен: пре свега, неопходно је да држи саборну веру. Ко не сачува ову веру целовиту и неискварену, сигурно ће пропасти за вечност.“ (Символ вере Светог Атанасија Александријског). Дакле, ако се спасоносна порука Православља замагли и изгуби међу заводљивим порукама кривоверних и нехришћанских религија, ради утопијске, екуменистичке визије, онда ће и нада света бити изгубљена.
Екуменизам
Екуменизам је покрет који тврди да му је циљ јединство подељеног хришћанског света (православци, паписти, протестанти и други). Идеја јединства покреће сваку осетљиву хришћанску душу и одговара њеној најдубљој чежњи. Ова идеја је такође присвојена од екуменизма. Међутим, екуменистичка визија јединства, визија пре свега духовна, углавном се заснива на људским настојањима, а не на деловању Светог Духа. Само Свети Дух може, сусревши се са људским покајањем и скрушеношћу, учинити ову визију стварношћу.
Савремени екуменизам
Корени савременог екуменизма налазе се у протестантизму деветнаестог века. У то време, неке хришћанске конфесије, суочене са одливом својих чланова због пораста верске равнодушности и организованих антирелигијских покрета, биле су приморане да се окупе и сарађују.
Њихова активност на уједињењу добила је организовани облик као екуменистички покрет у двадесетом веку, а посебно 1948. године, оснивањем Светског савета цркава у Амстердаму, са седиштем у Женеви.
Важно је напоменути да Светски савет цркава (ССЦ) никада не би могао да поприми ,,екуменистички” карактер, већ би остао само међупротестантска ствар, да није било учешћа неких локалних Православних Цркава. Римокатолици су у почетку одбили да учествују. Касније су, међутим, без тога да постану органски члан ССЦ-а, такође ушли у екуменистички покрет. Са одговарајућим декретом на Другом ватиканском концилу (1964), инаугурисали су своју посебну верзију екуменизма која има за циљ уједињење свих хришћана под ауторитетом папе.
Православно учешће у Екуменском покрету
Мора се признати да је Васељенска Патријаршија у Цариграду дала значајан подстицај стварању Екуменског покрета. Ово је посебно био случај са Прогласом из 1920. године који је, како се испоставило, постао основа и „Велика повеља“ православног учешћа у Екуменском покрету.
Овај Проглас је био прилично без преседана у историји Цркве јер је, по први пут, званични православни текст карактерисао све кривоверне заједнице Запада као „Цркве“, као „део дома Христовог и ,,сунашљедници и сутјелесници и заједничари у обећању његовом у Христу Исусу“” (Еф. 3:6). На тај начин је подрио и срушио православну еклисиологију. Да не бисмо помињали раније периоде, довољно је сетити се да је само неколико година раније (1895. године), у једној од својих енциклика, иста Патријаршија ставила папизам ван Цркве јер је увео јеретичка учења и новотарије. Тако је, такође, позвала западне хришћане да се врате у Једну Цркву, то јест у Православље.
Проглас из 1920. године, имајући као свој прототип међународну ‘Лигу народа’, предложио је стварање удружења и заједнице између цркава са примарним циљевима (а) поновно разматрање догматских разлика са стишавајућим карактером, (б) прихватање јединственог календара (чија је делимична примена, нажалост, донела међуправославну календарску поделу), и (в) сазивање све хришћанских конференција.
Осим Васељенске патријаршије, готово све православне цркве су постепено тражиле да буду прихваћене, и на крају су прихваћене, као чланови ССЦ-а. Неке су, међутим, касније биле приморане да се повуку и одступе јер су, с једне стране, са разочарањем посматрале дегенерацију Екуменског покрета, а с друге стране, биле под притиском интензивних антиекуменистичких реакција свог стада. Може се с правом поставити питање: „Како је могуће да Православље буде ‘члан’ ‘нечега’, у исто време када је оно само ‘цело’, Тело Христово, и позива све да постану Његови чланови?“
Присуство, у сваком случају, православних цркава на скуповима ССЦ-а било је, због начина на који су били састављени и функционисали, увек несигурно, неефикасно и декоративно. Одлуке ССЦ-а је обликовала искључиво огромна већина протестантских гласова. Наравно, до 1961. године, на Генералним скупштинама, православци су подносили одвојене исказе – од којих неке представљају историјске исповести вере – као представници Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Што се тиче екуменистичких иницијатива Ватикана, православни одговор је био позитиван, са васељенским патријархом Атинагором као главним говорником. Патријарх се састао са папом Павлом VI у Јерусалиму (1964), заједно са њим извршио међусобно укидање анатема из Шизме из 1054. године и подстакао „дијалог љубави“, чиме је промовисао циљеве Другог ватиканског концила
.
Теоријске „увертире“ екуменизма
Екуменизам, да би остварио своје циљеве, мора да преиспита или чак превиди одређене основне принципе Православља. Промовише идеју „Проширене Цркве“, према којој је Црква једна и састоји се од хришћана сваке конфесије од тренутка када су крштени. На тај начин, све хришћанске конфесије су међу собом „Сестринске Цркве“.
У истом духу налази се и идеја „Глобалне видљиве Цркве“. То јест, Црква која постоји „невидљиво“ и састоји се од свих хришћана, која ће се, кроз различите међусобне напоре за уједињење, појавити у својој видљивој димензији.
Ови ставови су обликовани и под утицајем протестантске „теорије грана“, према којој је Црква „дрво“ са својим „гранама“ које су све хришћанске конфесије, од којих свака држи само део истине.
Треба додати и теорију „два плућна крила“ која је развијена између православних екумениста и паписта. Према овој теорији, Православље и папизам су два плућна крила са којима Црква дише. Да би Црква поново почела правилно да дише, два плућна крила морају синхронизовати своје дисање.
Коначно, међу методама које екуменизам користи за приближавање хришћана, укључен је и „догматски минимализам“. Ово је покушај да се догме сведу на најнеопходније, на минимум, како би се прескочиле разлике између конфесија. Резултат је, међутим, превидети догме, умањити и минимизирати њихов значај. „Нека се хришћани уједине“, кажу они, „а теолози ће касније расправљати о догмама“! Са методом догматског минимализма може бити прилично лако хришћанима да се уједине. Ипак, могу ли такви „хришћани“ бити православни, то јест, истински хришћани?
Православно разумевање Цркве
Према православној еклисиологији, Црква и Православље су једно и исто. Црква је несумњиво православна, а Православље је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, Тело Христово. Пошто је Христос један, Црква је стога такође једна. Зато је подела у Цркви незамислива. Може постојати само одвајање од Цркве. То јест, у одређеним историјским тренуцима, јеретици и расколници се одвајају од Цркве и тако престају да буду чланови Цркве.
Црква поседује пуноћу истине, не само апстрактну истину, већ начин живота који спасава човека од смрти и чини га „Богом по благодати“. Насупрот томе, јерес је целокупно или делимично одбацивање истине, цепање истине на делове, која затим преузима карактер и патологију идеологије. Она одваја човека од начина постојања који је Бог дао Својој Цркви и духовно га убија.
Штавише, догме које обухватају трансценденталне истине наше вере нису апстрактне идеје и интелектуалне идеје које потичу из раума, нити су, још више, резултат средњовековног мрака или теолошког схоластицизма. Оне изражавају, пре свега, искуство и живот Цркве. Стога, када постоји разлика у догми, такође дефинитивно постоји разлика у начину живота. Ко год, дакле, потцењује акривију (тачност) вере не може живети пуноћу живота у Христу.
Хришћанин мора прихватити све што је Христос открио. Не „минимум“, већ све. Јер, у целокупности и целовитости вере чувају се саборност и православље Цркве.
Ово објашњава борбе до крви Светих Отаца да сачувају веру Цркве, као и њихову бригу за формулисање – просветљењем Светог Духа – „ороса“ Васељенских сабора. Ови „ороси“ нису ништа друго до „крајње тачке“, границе истине, како би верници могли да разликују Цркву, као православну, од јереси.
Кривоверни, одбацујући пуноћу истине, одвојили су се од Цркве. Зато су они јеретици. Стога им недостаје освећујућа благодат Светог Духа, а њихове „Тајне“ су неважеће. Сходно томе, крштењем које обављају не могу се примити у Цркву Христовu.
„Они који су крштени или рукоположени од стране јеретика, не могу бити ни верници, ни клирици,“ каже 68. правило Светих Апостола. Свети Никодим Светогорац додаје: „Крштење свих јеретика је напросто нечасна и хулна работа, и нема ничега заједничког са православним крштењем.“
Шта нам, међутим, кажу православни екуменисти?
Један православни јерарх је изјавио да „Свети Дух делује у сваком хришћанском крштењу“ и да је поновно крштење од стране православних крштених кривоверних хришћана инспирисано „ускогрудошћу, фанатизмом и нетрпељивошћу… [То] је неправда учињена хришћанском крштењу и на крају богохуљење против Светог Духа Божијег.“ [3]
Други јерарх, обраћајући се кривовернима, изјавио је: „Сви смо ми чланови Христа, једног јединственог тела, једног и јединственог ‘новог стварања’, с обзиром да нас је наше заједничко крштење ослободило од смрти.“ [4]
Екуменистичка еклисиологија је тако званично изражена на следећи начин: „Дужни смо бити спремни да тражимо и препознамо присуство Цркве изван наших канонских граница, са којима идентификујемо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.“ [5]
Ипак, постоје они који су још смелији, који замишљају поновно оснивање Цркве кроз уједињење свих хришћана. Један православни јерарх тврди да „имамо потребу за новим хришћанством које ће се у потпуности заснивати на новим схватањима и условима. Не можемо учити истој врсти религије која нам је предата следеће генерације.“ [6]
Дијалози прошлости
Екуменизам, да би промовисао своје планове, користи разне методе. Најосновнија метода је дијалог.
Нико није неупућен у чињеницу да је Православна Црква по својој природи отворена за дијалог. Бог је увек у дијалогу са човеком, а Светитељи Цркве никада нису одбијали дијалектичку комуникацију са светом.
Светитељи, имајући самосвест о свом заједништву са Богом, покушавају кроз дијалог да пренесу искуство истине коју су живели. За Светитеље, истина није била предмет истраживања. Нису је тражили, нису је преговарали; само су је нудили. Ако дијалог није водио кривоверне до одбацивања њиховог погрешног веровања и прихватања православне вере, нису га настављали.
Свети Марко Ефески је водио дијалог са папистима на Сабору у Ферари-Фиренци две године (1438-1439). Када је, међутим, видео њихову охолост, њихову непопустљивост и њихову упорност у грешци, прекинуо је све односе са њима, до те мере да је подстицао православне вернике „да избегавају паписте као што се избегава змија.“
Теолошки дијалог је такође започет између Васељенског патријарха Јеремије II Траноса и протестантских теолога из Тибингена (1579). Када је утврдио да је дијалог бесплодан, прекинуо га је. Патријарх је написао: „Молимо вас да нас ослободите ових брига. Стога, идући својим путем, ако желите, можете нам писати, али више не о догмама.“
Дијалози екуменизма
Савремени екуменистички дијалози се радикално разликују од дијалога Светитеља, јер се воде на основу принципа проширене Цркве и догматског минимализма. Због тога су неправославни и бесплодни. Доказ за то је да у скоро 100 година колико се воде разговори нису понудили ништа вредно за јединство хришћанског света. Напротив, успели су да поделе православне!
Главни аспекти патологије савремених дијалога су следећи:
А. Недостатак православног исповедања.
У дијалозима одређени православни представници не изражавају непоколебљиво уверење Православне Цркве да је она, у ствари, једина Црква Христова на земљи. Они, такође, не износе свету традицију и духовно искуство Православља, које се разликује од традиција и искустава западног хришћанства. Само такав исповеднички став би могао да обезбеди и учини продуктивним и плодоносним присуство Православних у дијалозима.
Б. Недостатак искрености.
Недостатак православног сведочења, у комбинацији са демонстрираном неискреношћу кривоверних, чини међухришћански дијалог још тежим и неефикаснијим. Због тога се много пута користе или узајамни површни компромиси или двосмислен језик и терминологија, како би се прикриле разлике.
Ако би, у првом реду, римокатолици били искрени, требало би да са отвореношћу прогласе у екуменистичким круговима оно што наглашавају својим верницима – њихову неприкосновену приврженост примату папе и његовој непогрешивости. Ово би, наравно, јасно открило како они замишљају јединство хришћана: не као јединство вере, већ као подређивање свих папскоj врховној власти. Поред тога, потврдила би се чињеница да институција папства, с једне стране, представља најтрагичније изобличење Јеванђеља, а с друге стране, користи дијалог искључиво ради своје експанзионистичке политике.
Главни израз ове неискрености паписта налази се у њиховом одржавању и јачању Уније. [7] Ово је подмукла и субверзивна институција коју је папизам користио и наставља да користи као модел уједињења, упркос свим снажним приговорима православних и упркос чињеници да данас она (Унија) представља примарну препреку билатералним разговорима.
С друге стране, ако би разнолике протестантске групе биле искрене, требало би да отворено изјаве да више нису спремне да компромитују своје основне протестантске принципе и да (у ствари) постоје други разлози који их приморавају на дијалог. Ово је, у сваком случају, оно што је откривено пропадањем њихових „цркава“ (рукоположење жена, истополни бракови, итд).
Ц. Пренаглашавање љубави.
Због тога што су неискреност и себични мотиви отровали дијалоге, који су сведени на бескрајне и бесплодне теолошке дебате, покушан је преокрет догађаја. Дијалози су сада названи „дијалозима љубави“, како би се избегла препрека догматских спорова. „Љубав је на првом месту“, наглашавају. „Љубав нас приморава да се ујединимо, чак и ако постоје догматске разлике.“
Из тог разлога, њихов метод у данашњим дијалозима је да не буде никакве расправе о стварима које раздвајају, већ само о оним стварима које уједињују, како би се олакшао лажни осећај јединства и заједничке вере. На Васељенским саборима у прошлости, међутим, Оци су увек расправљали управо о ономе што је раздвајало. Исто се дешава и данас у било ком дијалогу између две стране са разликама: Они расправљају о питањима која их раздвајају – то је, заправо, цела поента дијалога – а не о оним питањима која их уједињују.
За нас православне, Љубав и Истина су нераздвојни појмови. Дијалог љубави без истине је лажан и неприродан. Док, дијалог љубави „у истини“ значи: Разговарати са кривовернима из љубави, указујући на њихове грешке и како могу бити вођени ка истини. Ако их заиста волим, морам им рећи истину, колико год тешка или болна она била.
Д. Замагљивање православних критеријума.
У оквир патологије дијалога такође спада и замагљивање православних теолошких критеријума, а ово је настало због култивације „екуменске љубазности“, личних односа и пријатељстава међу кривоверним теолозима. Вера се више не сматра истином која спасава, већ целином низа теоријских истина које омогућавају компромисе.
Православни екуменисти тврде: „Ми само разговарамо, не мењамо своју веру!“ Наравно, дијалог, као „приступ љубави“ другом, је угодан Богу. Међутим, екуменистички дијалог, како се данас води, није сусрет у истини, већ „међусобно признање“. То значи да признајемо кривоверне заједнице као Цркве; да признајемо да њихове догматске разлике представљају „легитимне изразе“ исте вере. Чинећи то, међутим, упадамо у замку догматског синкретизма: стављамо на једнаку основу истину и заблуду; изједначавамо светлост са тамом.
Е. Заједничка молитва.
Са замагљивањем њихових теолошких критеријума, сасвим је природно да православни екуменисти учествују, без оклевања, у заједничким приредбама богослужења са кривовернима и у заједничкој молитви, која се редовно одржавају на међухришћанским састанцима. Они знају да се у оквиру ове заједничке екуменске духовности ствара одговарајући психолошки амбијент који је неопходан за промоцију напора за уједињење.
Међутим, Свети Канони Цркве строго забрањују да се молимо са кривовернима, јер кривоверни не деле православну веру. Они верују у другачијег, изобличеног Христа. Због тога их Свети Јован Дамаскин назива неверницима: Ко не верује по Светом Предању Саборне (Православне) Цркве, тај је неверник.“
Молити се са кривовернима је, дакле, забрањено јер потврђује веру и учешће у вери друге особе која се моли и даје другој особи лажан утисак да није у грешци или заблуди и стога нема потребе да се окрене истини.
Ф. Интеркомунија.
Ако Свети Канони забрањују заједничку молитву са кривовернима, још снажније забрањују наше учешће у „причешћу“ кривоверних. Чак и по овом питању, међутим, ми православни нисмо били доследни.
Други ватикански концил, у оквиру екуменистичке „увертире“ коју је направио, предложио је интеркомунију са православнима: паписти би могли да се причешћују у православним црквама, а православни у папистичким црквама. На тај начин, и паписти и православни екуменисти верују да ће се уједињење папизма и православља постепено догодити de facto, упркос свим њиховим догматским разликама.
Ако је, за паписте, ова позиција оправдана из њиховог схватања Цркве и Светих Тајни (створена благодат, итд), за нас православне је нелогична и неприхватљива. Наша Црква никада није сматрала Свету Евхаристију средством за постизање уједињења, већ увек као њен печат и круну.
Штавише, заједнички Путир подразумева заједничку веру. То значи, другим речима, да ако се православни хришћанин причести у папистичкој цркви, он прихвата папистичку веру.
Сарадња у практичним стварима
Још једно средство за постизање циљева екуменизма је међухришћанска сарадња у практичним стварима. Екуменисти тврде да нас разни савремени проблеми (социјални, етички, еколошки и други) обавезују да се ујединимо.
Црква је, свакако, показала и увек показује велику осетљивост према свим људским проблемима. Међутим, радити заједно са јеретицима како би се пронашло решење ових проблема носи следеће недостатке:
а. Глас Православља, када се меша са другим хришћанским гласовима, губи своју јасноћу и није у стању да савременом човеку пренесе свој јединствени начин живота, који је теантропоцентричан (усмерен на Богочовека) за разлику од антропоцентричног (усредсређеног на човека) начина живота кривоверних.
б. Црква подлеже искушењу секуларизације, користећи у свом социјалном раду исте световне праксе других конфесија, на рачун своје поруке спасења. Оно што савременом човеку највише треба, међутим, није побољшање живота заснованог на световном хришћанству, чак и ако би то могло да уклони све социјалне ране, већ његово ослобођење од греха и његовог теозиса (обожења) унутар истинског Тела Христовог, Православне Цркве.
ц. Православни верници, видећи своје црквене пастире како сарађују са кривовернима, добијају погрешан утисак да кривоверни такође припадају Цркви Христовој, упркос њиховим догматским разликама.
Размена посета
Током последњих неколико година, размена званичних посета различитих конфесија, постала је екуменистичка политика, а те посете обављају високи јераси. Оне често укључују похвалне говоре, целиве, размену поклона, заједничке оброке, заједничке молитве, заједничке изјаве и друге гестове пријатељства.
Посебно, од 1969. године, међусобно учешће православних и римокатолика у годишњим престоним празницима у Риму и Цариграду постало је правило. Ови скупови, нажалост, не могу се окарактерисати као пука формалност или церемонијални гест. Сами екуменисти признају да се са овим заједничким прославама и њиховим узајамним признањем доживљава одређена врста црквене заједнице.
Наш верни народ, међутим, док гледа ове посете преко медија, доживљава непријатно изненађење. Скандализован је, огорчен, запањен и збуњен, и склон сумњи и питањима док слуша своје пастире како, с једне стране, говоре најправославнијим и патристичким језиком, а с друге стране, гледа их како се крећу међу кривовернима са држањем дипломате.
Међурелигијска еволуција екуменизма
Дубока криза у погледу осећаја правца појавила се прилично рано у Екуменском покрету; криза која га је у почетку приморала да се окрене решавању социо-политичких проблема људи, напуштајући теологију као пут ка уједињењу, а касније га је навела да се отвори према нехришћанским религијама. У Екуменском покрету се генерално прихвата да све религије, заједно са хришћанством, чине различите путеве ка спасењу и да је Свети Дух активан и делује у њима. Његов слоган је аксиом „Новог Доба“: „Верујте у шта желите, само не тврди да имате ексклузивност на истину и пут ка спасењу.“
Он, дакле, сазива међурелигијске састанке, који нису само научне конференције како тврде њихови организатори, већ скупови који исповедају јединство са вером у једног Бога као својом основом. Из тог разлога често укључују заједничке приказе богослужења у којима се заједно моле православни, кривоверни и нехришћани. Троједини Бог православних, истинити и самооткривени Бог, међутим, није исти „Бог“ кривоверних и других религија; то јест, неки замишљени „Бог“ који је створен и одржава се религијском потребом палог човека.
Нажалост, ову међурелигијску иницијативу деле и православни екуменистички јерарси, који изражавају мишљења попут следећих:
„Екуменистички покрет, иако има хришћански почетак, сада мора постати покрет свих религија…Све религије служе Богу и човеку. Постоји само један Бог…“ [8]
„У дубини, црква или џамија тежи истом духовном достојанству човека.“ [9]
„Ислам, у Курану, говори о Христу, о Мајци Божијој, и ми такође треба да говоримо о Мухамеду са истом храброшћу и смелошћу. Треба да погледамо његову историју и видимо шта има да понуди; (треба да погледамо) његово проповедање једног Бога и животе његових следбеника, који су следбеници једног Бога…“ [10]
„Римокатолици и православни, протестанти и Јевреји, муслимани и хиндуси, будисти и конфучијанци, време је да сви заједно промовишемо духовне принципе екуменизма…Сви смо уједињени у духу једног Бога.“ [11]
Главни циљ међурелигијских састанака је стварање додирних тачака између религија како би се уједињени отпор социјалним и међународним проблемима олакшао. Овај циљ понекад користе моћни светски лидери, који користе помоћ религија како би промовисали своје незаконите интересе. Ово је јасно показано након 11. септембра 2001. године, када је одржан низ међурелигијских скупова „по наређењу“.
На овај начин, међутим, наша Црква, уместо да буде „суд“ и „контрола“ безакоња, претвара се у његовог подржаваоца и чувара. Наша Црква је затворена у земљани поглед различитих религија и сведена је на ниво световне религије са утилитарним и опортунистичким карактером. Истовремено, приморана је да занемари своју апостолско-мисионарску мисију јер њени званични представници прихватају да све религије чине „Богом вођене путеве ка спасењу“! [12]
Одређени православни екуменисти, такође, долазе до тачке када говоре о миру, о правди, о слободи, о љубави и другим par excellence духовним квалитетима, хладним, безличним, световним идиомима. Они занемарују да помену да ови духовни квалитети представљају плодове Светог Духа, да су то божански дарови који се дају онима који се духовно боре „у Христу Исусу“, а не на међурелигијским скуповима.
Треба нагласити, међутим, да Православље није религија, није чак ни најбоља од религија. То је Црква: самооткривање и манифестација Бога у историји. Православље је свесно своје васељенскости (свесветскости) и истине о Христу коју поседује, и зато се не плаши свог односа са нехришћанима. Оно зна, међутим, границе ових односа јер су дефинисане патристичком традицијом и сопственим мистичким искуством. На пример, Свети Григорије Палама, под суровим условима заробљеништва, расправљао је са османским Турцима. Није оклевао, међутим, – чак и по цену губитка сопственог живота – да каже истину и укори њихову заблуду и погрешна веровања. Штавише, како су Свети Мученици суочавали са идолопоклоницима и Новомученици са муслиманима? Зар нису исповедали истину? Можемо ли их замислити како се моле заједно са њима? У том случају не бисмо имали мученике!
Наша Црква, дакле, одбија да жртвује своју јединственост на олтару опортунизма и да прихвати екуменистички слоган да се „у свим религијама, под различитим именима, обожава исти Бог“. Православна Црква чврсто верује да се човек спасава само кроз Христа, у складу са апостолском поуком: „Нема ни у једноме другоме спасења. Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти..“ (Дела 4:12)
Шта је, коначно, екуменизам?
Након узастопних развоја и постепеног удаљавања Екуменског покрета од његових првобитних циљева, православни верници с правом се питају: Зар се не чини јасним да циљ екуменизма није само уједињење хришћана, већ преовлађивање синкретистичке, светске религије, изједначавање свега и трансформација Цркве Христове у „клуб за религиозне људе“, у световну организацију попут Уједињених нација, десензибилизовану и без духовности?
Како традиционално православље гледа на екуменизам?
„Екуменизам, у смислу у коме је значење речи преовладало, је наравно јерес јер значи одрицање од основних принципа православне вере, као што је, на пример, прихватање такозване теорије грана, да свака црква има део истине и да све цркве треба да се уједине и ставе све делове истине на сто да би формирале целину. Верујемо да је православље Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. То је то. То није предмет расправе; и сходно томе, ко год исповеда супротно може се назвати екуменистом и стога јеретиком.“ (Архиепископ Атине, Христодул, Интервју на Црквеном радију, 24-5-1998)
,,Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе… Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. Α сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. “ (Архимандрит Јустин Поповић)
„Екуменизам није јерес и свејерес, како се обично назива. То је нешто много горе од свејереси. Јереси су биле очигледни непријатељи Цркве. Црква је могла да се бори против њих и да их победи. Екуменизам, међутим, је равнодушан према веровањима Цркве и догматским разликама између Цркава. То је превазилажење, опраштање, превиђање, ако не и легитимизација и оправдање јереси. То је подмукли непријатељ и управо ту лежи смртна опасност.“ (Професор Андреас Теодору)
Реакције на екуменистички покрет
Данас у православном свету, реакције против екуменизма и оних који га представљају стално расту. Многе књиге, чланци и критике излазе у јавност где се, са много бола и муке, изражава став да марширамо „према плану“ ка вавилонском ропству православља у оквирима ове јереси са много лица и много имена.
Није мало истакнутих православних свештеника и теолога који предлажу хитно повлачење православља из Екуменског покрета и његових конференција, јер верују да православно учешће у њима није само бесплодно, већ на много начина штетно.
Неке цркве су се већ повукле из Светског савета цркава, док су друге биле принуђене да дуго и напорно размишљају о свом учешћу. Овај немир и нелагодност такође су изражени на Међуправославном састанку одржаном у Солуну 1998. године, где је, између осталог, потврђено да „након целог века православног учешћа у Екуменском покрету и пола века присуства у Светском савету цркава…, јаз између православних и протестаната је постао још већи.“
Учешће верника у Екуменском покрету
Знамо да критеријум за православље остаје верни и побожни народ Божији. Нико – ни патријарси ни синоди – није у стању да заобиђе и ућутка савест верних. Из тог разлога, „не би требало бити дијалога или одлуке ако ова будна савест Цркве (благодатни свештеници, мирјани, монаси) не пристане.“ (Митрополит Нафпакта Јеротеј)
Екуменистички дијалози како се практикују подржани су и одржавани у круговима академске теологије и од стране других црквених или неинституционалних организација, које теже одређеним користима политички, финансијски, међународно и јавно. Они нису део захтева црквеног тела, већ су наметнути и „споља“ и „одозго“. Овај факт истиче нездрав феномен: аутономију административних институција Православне Цркве данас. Црквена администрација је, другим речима, одвојена од теолошких разматрања, али и од ставова, брига и искуства пуноће цркве.
Тако да народ Божији не учествује активно у, нити је објективно и одговорно информисан о овим дијалозима. Штавише, одлуке донете током ових дијалога не носе увек печат аутентичне саборности, нису истински саборне, већ су обично донете од стране одређених „професионалаца“ екуменизма. Један православни јерарх је карактеристично признао: „Православни верници не знају ништа о Екуменском покрету…ипак, можда је екуменистички покрет срећан што православни народ не зна ништа о томе шта се дешава у Женеви!“ [13]
Наша дужност
Несумњиво живимо у периоду космичких промена. Догађаји, који делују усмерени, јуре напред френетичним темпом. Екуменизам се развија унутар деструктивног, нивелишућег погледа глобализма, који гурају моћне економско-политичке организације. Нико више не узима озбиљно став да екуменизам може понудити видљиво и одрживо решење проблема хришћанског јединства.
Као православни хришћани, не треба да се повлачимо у своју тврђаву нити да снижавамо своју будност. Ако заиста ценимо и поштујемо живот људи, ако заиста имамо бол у срцу за људе западног света који су мучени безизлазним религијским традицијама, као и за оне у источном свету, који су ухваћени у демонске заблуде, имамо обавезу да останемо посвећени нашој Светој Цркви. Морамо чувати традиционалну веру наших отаца чистом и неразводњеном, и живети је аутентично унутар наше свакодневне борбе за нашу личну светост и обожење. Права вера и акривичан (тачан) живот учиниће нас способнима да сведочимо православље, али и – зашто да не? – за мучеништво, ако и када времена то захтевају.
Придржавање православља, то јест, аутентичности живота, и истрајност у истини која ослобађа и спасава, није егоизам, фанатизам или нетолеранција. Напротив, оно изражава саборну димензију, љубав и човекољубље Православне Цркве. Она представља последњу могућност за радикалну духовну промену на Западу, али и за излаз за Исток из његовог ропства лажним боговима.
Свети манастир Утешитеља Оропос, Атика, Грчка 2004
Ἱερά Μονή Παρακλήτου Ὠρωπός, Ἀττικῆς, Ἑλλάς
Превео и приредио:
Димитрије Марковић
На празник Преподобног Јевтимија Великог 2025.
У манастиру Симонопетра
[1] https://www.imparaklitou.gr/index.php/el/
[2] https://www.imparaklitou.gr/index.php/en/digital-texts/pamphlets/o-oikoumenismos
[3] The journal Illuminator, Summer 1995, Pittsburgh, USA
[4] Magazine Επίσκεψης, No. 370, p.9, Geneva 1987
[5] Magazine Επίσκεψης, No. 260, p. 13-14, Geneva 1981
[6] Athens Newspaper Εστία 5-10-1967
[7] Унија је верско-политичка шема која је измишљена од стране папизма ради позападњачења хришћана Истока. Искористио је тешке историјске околности са којима су се суочавали ови хришћани и приморао их да буду подвргнути папској власти. Oхрабрили су их, међутим, да не мењају своје црквене обичаје (свештеничко одевање, литургијски типик, итд.) како би могли да ствoре забуну и промовишу папистичку пропаганду.
[8] Athens Newspaper ,,The Orthodox Press‘‘, August-September, 1968
[9] Magazine Επίσκεψης, No. 494, p.23, Geneva 1993
[10] Magazine Πάνταινος No. 1/1991, p. 59, Alexandria, Egypt
[11] Magazine Επίσκεψης, No. 511, p.28, Geneva 1994
[12] Magazine Επίσκεψης, No. 523, p.12, Geneva 1995
[13] Magazine Ekklisia No. 13, p. 500a, Athens, 1994
