У следећем огледу упоредићемо „технике духовнога развоја“ источњачких и окултних мистичних учења са православним путем спасења. У центру нашег интересовања налази се питање: каквим корацима и којим начинима се остварује спасење у Православљу, и које су принципијелне разлике између овог пута и свих осталих духовних путева? У датом тексту није нам циљ да темељно прикажемо садржину неправославних учења и критику њихових доктрина. Апостол Павле је казао: Не дајте се завести различитим и туђим учењима, јер је добро благодаћу утврђивати срца, а не јелима од којих не имаше користи они који су уживали у њима (Јевр. 13, 9). Много је важније показати психолошке последице које настају услед додира са тим учењима, као и оно што се догађа са људима, и којим путем долази до деформације личности због њиховог утицаја. Негативне последице су најбитнији фактор који је немогуће порицати, и сасвим довољан аргумент при разматрању ових учења, такође убедљив доказ да није потребно темељно упознавати чи таоце са њиховим садржајем да не би имали више штете него користи. Искуство показује да и незаинтересовано читање окултне литературе представља процес сједињења с мрачним силама, невидљиво трујући и убијајући душу читаоца. Изабрали смо овакав приступ следујући речима Спаситеља: По плодовима њиховим познаћете их. Зар се грожђе бере с трња или с чичка смоква? Тако, свако добро дрво рађа добре плодове, а рђаво дрво доноси рђаве плодове (Мт. 7, 16).
Сведоци смо свеопште распрострањености окултних и далекоисточних мистичних учења данас међу људима који су потпуно неупућени у духовне релације. Критика ових идеја могућа је једино са неке друге духовне позиције, а у нашем случају са позиције Православља. Зато је природно да погледамо шта каже Црква по питању циљева и средстава духовних достигнућа која нам предлажу оријентални и окултни системи, који нас у целини упућују да проникнемо (мислено и чувствено) у невдиљиви свет, нудећи нам кључ просветљења овим путем. О тајанственим путевима продора у невидљиви свет подробно ћемо го ворити у наредним поглављима.
Сваком православном хришћанину познат је Символ вере у коме је речено: „Верујем у Једнога Бога Оца Све држитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог“. Већ из ових речи јасно је да поред видљивог, свима нам познатог света, постоји и свет невидљиви – недоступан виду, слуху, додиру, мирису и укусу. Укратко, тај свет није доступан нашој чулној спознаји. Његова не достижност не би нас уопште интересовала, да тај невидљиви свет нема никакве везе са нашим животом.
Постајући православним хришћанином, са вером у Бога, полажемо у Њега све своје наде у спасење, како би нас избавио од несталности привременог телесног посто јања. Имајући у виду карактер нашег будућег вечног живота, ми имамо изграђен однос према свету невидљивом, пошто је и сам Бог невидљив. Осим тога, из вероучења наше Цркве знамо о постојању позитивних и негативних дејстава која долазе од невидљивог света, о постојању анђелских и демонских бића која се боре за нашу душу. Ово сазнање нам не допушта да останемо равнодушни пред чињеницом постојања невидљивог света, и разумна је и сасвим основана тежња да упознамо тај свет како би себе заштитили од његовог погубног утицаја. Зар ћемо се штитити од климатских и другх утицаја видљивог света, а опирати се детаљном и озбиљном познавању законитости невидљивог? Целокупна људска цивилизација и култура која окружује наше постојање у видљивом свету, ослања се на научне процесе познања тог света, на особености његове и резултате који из тога знања произилазе. Логично је претпоставити да је исто правило применљиво и у невидљивом свету, да је могуће његове утицаје разумети а лоше упливе онемогућити утичући на позитиван исход.
Признање постојања невидљивог света јесте главна претпоставка за његово упознавање и први корак ка по јашњењу – због чега је овај свет за нас невидљив?
Зашто је невидљиви свет – невидљив?
По учењу Цркве, разлог због којег не осећамо невидљиви свет, јесте грехопад првих људи, који је квалитативно изменио суштину њиховог бића, а следствено томе – и нашег. У складу са променом суштине бића променило се и људско тело, а такође и телесне способности.
Свети Игњатије Брјанчанинов, позивајући се на преподобног Макарија Великог, пише: „До пада човековог тело је било бесмртно, без болести, без његове садашње отежалости и дебљине, страно греховним и плотским осећањима данас му својственим. Чувства његова била су неупоредиво тананија, деловање широко, сасвим слободно. Обучен у такво тело, с таквим органима и чулима, човек је имао способност да опажа духове… био је способан да општи са њима. При том, имао је дар боговиђења, дар општења с Богом, био је сродан светим духовима… Падом, изменила се душа и тело свих људи. У личном погледу пад је представљао уједно и смрт. У таквом умртвљеном стању, из разлога крајње огрубелости и отежалости, телесна чу вства више нису била способна да опште са духовима, да их виде, да их чују, да их осећају“ (5, т. 3. с. 7-8).
До грехопада човек је имао способност да непосре дно сагледава духовни свет, а после пада он је тај дар изгу био. Који је узрок овог губитка? Свети Игњатије овако објашава: „По паду првих људи, пре осуде и изгнанства из раја, Бог им начини хаљине од коже и обуче их (Пост. 3, 21). Кожне хаљине, по објашњењу светих отаца (Светог Јована Дамаскина – „Тачно исповедање православне вере“ књ. 3. гл. 1) означавају нашу грубу садашњу природу која се због пада изменила: изгубила своју тананост и духовност, задоби ла тежину и дебљину. Главни узрок промене наше приро де јесте пад, али је измена учињена вољом Свемогућег Творца по неисказаној милости Његовој према људима… Кроз допуштену огрубелост нашег тела постали смо не способни да физички опажамо духове у сфери у којој се сада налазимо.
Онеспособљени смо због наше природне наклоно сти према злу. Ова наклоност је постала својствена па лој људској природи и слична је склоности демона да свагда чине зло: Мисао срца човечијега зла је од малена (Пост. 8, 21). Али, у нама су добро и зло помешани: по палој природи тежимо злу, али поништавањем овакве тежње, трудимо се у добру. Демони, напротив, свагда и увек усме рени су искључиво према злу. Када долазимо у физички додир са демонима, они врло брзо развраћају човека, непрестано га подстичу на зло, непрестано саучествују у злу, заражени су искуством преступничке и Богу непри јатељске делатности. У веома кратком року, по коначном преусмерењу наше воље ка злу, људи би постали демони зовани а покајање и дизање из стања пада за нас би по стало немогуће.
Премудрост и милост Божија поставила је прегра ду између човека, збаченог на земљу из раја, и духова, свргнутих на земљу с неба – а то је груба телесна човечија природа. Сасвим слично овоме, земаљски закони тамни чким зидовима одвајају злочинца од друштва, како не би наудили друштву и упропастили друге људе“ (Преподобног Касијана разговори VIII, глава 12) (5.Т.3.С. 11).
Циљ нашег живота на земљи
Свети Игњатије повезује особине нашег тела са циљем нашег живота. „При размножавању човечанства у његовом садашњем стању пада, тело служи души на исти начин како служе пелене новорођеном телу. Обмотано пеленама тело бебице добија правилан облик, док би без пелена удови његови због мекоће могли добити наказне облике; тако и душа обучена у тело, сакривена и одво јена њиме од света духова, постепено себе изграђује изу чавањем закона Божијег, и хришћанским животом стиче способност разликовања добра и зла (Јевр. 5, 14). Тада се души дарује духовно виђење невидљивог света, и ако се покаже да је то у складу с циљевима Божијег руковођења њоме, виђење чулно, пошто су обмана и саблазан за њу веома опасни, а искуство и знање могу бити корисни. При раздвајању душе од тела видљивом смрћу ми поново ступамо у свет духова. Ово показује да је за успешан улазак у свет духова неопходно благовремено проучавање закона Божијег, и да је ради преображења духовног дато одређено време сваком човеку од Бога у његовом странствовању на земљи, које се назива – земаљски живот“ (5, т. 31 ц. 12 – 13).
Из горе реченог сасвим је јасно, да:
1) Господ нас је лишио могућности општења с невидљивим светом искључиво ради наше користи;
2) Сврха земаљског живота укључује у себе неопходност познања невидљивог света, који има за циљ да нас припреми за додир са њим који ће се у свој пуноти показати после смрти;
3) Додир и општење без расуђивања са невидљивим светом у нашем земаљском постојању може би ти веома опасан за нашу душу. Овај закључак потребно је добро запамтити.
Недопустиво самовољно продирање у невидљиви свет.
Из досад реченог јасно је да било који самовољни покушај продора у невидљиви свет и успостављање контакта с њим прети опасним, катастрофалним и често непоправљивим последицама. Судећи по нашем садашњем палом грешном стању, пунота знања о свему што постоји није нам корисна, и прети нам страшном погибељи. Неопходно је имати знање које обухвата само оно што је потребно за наше спасење, али никако ради задовољења непотребне радозналости. Сагласно овоме, ограниченост наших могућности спознаје одређена је самим Господом, свакако за наше добро: Јер, делимично знамо и делимично пророкујемо, а кад дође савршено онда ће престати што је делимично, пише апостол Павле (1. Кор 13, 9-10). Само кад се човек научи разликовању добра и зла – сведочи Свети Игњатије Брјанчанинов – задобија дар виђења духова, а кад је то сагласно промислу Божијем, што је изузетно ретко, задобија и дар чувственосг виђења.
отац Владимир Јелисејев
Оглед: ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
Из књиге:„Витлејемска звезда,“, пр са руског Јања Т., Словенско слово, Н. Сад 2019
