– Астрологија кроз историју –
Астрологија саму себе дефинише као краљицу мудрости, древну мудрост која захваљујући сложеном систему символа у себи обједињује многа знања о космосу, свету, човеку. Astro-logos потиче од грчке речи и значи звездани ум – логосни потенцијал звезда. За разлику од астрономије (astro-nomos) која је наука о положају, величини и кретању небеских тела, астрологија представља интуитивно познање и откровење о утицају небеских тела на човека и друштво. Прихватајући достигнућа астрономије и не негирајући реалну физичку стварност небеских тела, астрологија настоји да покаже унутрашњу метафизичку димензију свега створеног у међусобном односу.
Астролошко знање је веома старо. Везује се за сам постанак човека и његова прва питања о смислу постојања неба, земље, и себе распетог између њих. Писани подаци датирају од 3.000 године Старе ере, из времена сумерске, халдејске, вавилонске и египатске цивилизације с једне стране, и ведских извора с друге стране. У Старо доба астролози су били посвећени мудраци и свештеници, који су служили боговима у многобожачким храмовима, приносили им жртве и представљали тумаче воље богова намењене људима. Окултисти тврде да су библијски синови Божији који су, видевши кћери људске како су лепе, општили са њима, те се рађаху дивови, рађаху се људи са посебним способностима, управо били они који су људи ма открили звездознанство (1. Мојс; 6, 1-5). После пропасти Вавилона и слабљења моћи његове, (Вавилонска култура и цивилизација трајала је између 25. века Старе ере, до 3. века Нове ере), астрологија се проширила на Египат, цео Блиски и Далеки Исток, а затим на стару Грчку и древни Рим. У 5. веку пре Христа, олимпски богови Хермес, Афродита, Зевс, Арес и други, постају астролошки символи. Римљани су касније планетама дали имена својих богова која се и данас користе: Меркур, Венера, Марс, Јупитер, Сатурн, Уран, Нептун и Плутон. Њихова митолошка символика остала је иста каква је и била у ранијим епохама.
Из времена старе грчке културе, па све до данас, за астрологе је пресудан ауторитет Аристотеловог мишљења, да су „звезде бића са надчовечанском интелигенцијом“ (О небу), која због својих савршенијих својстава и божанских уплива преко њих, врше утицај на догађаје на земљи, како друштвене тако и индивидуалне. Овакав поглед на свет није био стран ни другим грчким философима, математичарима, астрономима: Талесу, Питагори, Аристарху, Хипарху, Птоломеју.
Платон и његови ученици нису придавали превели ки значај астрологији, али је нису ни одбацивали сматрају ћи да има утицаја на човечији карактер; Питагора је у своју Теорију о музици сфера уклопио сазнања астрологије; Хипокрит је лечио људе не само природном медицином, него и уз помоћ астралних духова планета који су му били од велике помоћи при дијагнози болести, и овој вештини учио је своје следбенике; Птоломеј је астрологију и астрономију изједначавао по значају.
Цар Тиберије добро познаје технику израде хороско па и има приватне астрологе за саветнике у државним по словима; исто тако Нерон, Септимије Север, као и други цареви тога доба. Астролошка мода била је присутна и у Цариграду, па је тако цар Константин Велики носио плашт украшен зодијачким знацима, иако је као хришћанин знао истиниту веру и озаконио Хришћанство као званичну религију (4.век); Тома Аквински, римокатолички теолог, изјављује: свакако да звезде утичу на карактер и утичу на тело човечије, а Бог помаже милошћу својом.
Средњи век представља најславније доба и процват астрологије, нарочито на Западу. Папа Урбан V на римски универзитет уводи астрологију, алхемију и херметику, као званичне науке; папа Јулије II у 16. веку, следећи пример свог претходника, а касније папа Леон X, до тада прогнану као звездану магију, победнички враћа астрологију на исти универзитет.
Парацелзус своје клијенте лечи примењујући позна вање звезданих утицаја; Нострадамус, најславнији астролог свих времена, осим што прориче судбине многих народа пишући своје чувене Centurije, као лекар лечи људе проналазећи узроке њихових болести у планетарним кретањима; психоаналитичар Карл Густав Јунг прави хороскопе својих клијената који му помажу да лакше про никне у њихову подсвест; Хелена Блавацка, један од осни вача Теозофског друштва, доноси Манифест друштва којим астрологију, као „царицу окултних мудрости“, проглашава владајућом религијом теозофије.
Адолф Хитлер и елита Трећег рајха имају мноштво астролога саветника који тумаче вољу неба у ратним операцијама; кроз целу историју многи владари консултују астрологе у доношењу важних државних одлука; савремени политичари не заостају за својим претходницима, као ни уметници, интелектуалци, бизнисмени; на Западу у 20. веку проучава се астрологија на универзитетима, као алтернативна наука; далекоисточне философије и религије веома поштују астролошки поглед на свет, сматрајући га једним од путева знања који води просветљењу; атеизирани православни Исток верује у астрологију као пут самопознања и богопознања. Астрологија је брод који плови немирним морем историје и опстаје на њему без обзира на буре и олује. Отркивајући многе тајне, она сама остаје тајанствена за радознао људски ум, јер је скривена иза седам велова мистерија.
Јања Тодоровић, из књиге „Витлејемска звезда – Православље и астрологија“, IV издање – Словенско слово Нови Сад 2019 – Прво издање манастир Ћелије Ваљево 2000.
