Колики је број секти“, то је свакако једно од најчешћих питања које интересује пре свега ширу јавност, једнако у Србији колико у другим државама. За то постоји више очигледних и свакако разумљивих разлога.
Пошто се секте (и култови) формално никад не региструју као секте, већ често делују у сивој зони између религије, психологије, бизниса и „нове духовности“, јавност осећа потребу да неко „каже коначан број“. Тај број је добродошао јер, иако услован, ипак на неки начин даје слику стања, обзиром да се институције често у том погледу не изјашњавају. Политичари бројеве чак често инструментализују у циљу показаивања „бриге за народ“.
Број делује као индикатор опасности. Што је број већи то се више појачава осећај угрожености верских, културних и породичних вредности. Када се каже да их има неколико десетина, пар стотина или преко хиљаду, људи добијају осећај размера и опсега феномена. То им помаже да разумеју да ли је реч о појединачним појавама или о широко распрострањеном друштвеном или безбедоносном проблему.
Бројеви су важни јер стварају утисак да се феномен може измерити и тако у одређеној мери – контролисати. Премда се у стварности, број секти тешко прецизно одређује, јавност ипак психолошки позитивно реагује на број као на нешто опипљиво, као предзнак да се даје проблема може мапирати, пратити и евентуално решити. Ако се број прећути, јавља се осећај несигурности и конфузије.
Медијима је број битан јер је лако комуникативан. На пример наслов „У Србији делује више од 400 секти“ делује снажно и алармантно. Такви бројеви служе као средство за подизање свести, али и као инструмент притиска на институције да реагују, било законски, било образовно.
Утврђивање броја сектних (култних) групација, је некад представљало лакши посао. Критеријуми дефинисања су били једноставнији, а такође су и њихови програми били одређенији и јаснији… Рецимо да многи годинама, упорно „баратају“ цифром, данас свакако превазиђеном, забележеном 90-тих година, која је указивала да у Србији постоје 64 сектне организације. Њихова заједничка карактеристика је била да су све оне биле верске, као и то да нису биле регистроване, као што је то са друге стране био случај са традиционалним црквама и верским заједницама.
Међутим, експанзија псеудорелигијских покрета и учења која се од последњег квартала ХХ века са Њу ејџом усељава у наше просторе, релативизовала је критеријуме у смислу дефинисања секти (култова):
-њихова учења не садрже више само верску компоненту; присутни су и филозофски, етички, исцелитељски и/или терапијски, као и комерцијални елементи…
-организације сектног деловања мисију врше како из својих проповедничких центара, тако и посредством филијала које су обично у унутрашњости мисионарског подручја, али и преко својих невладиних и хуманитарних организација и фондација.
-субјекти сектних активности нису више само организације са својим структурама, него и неформалне групе и појединци, који су преузевши сектна учења почели самостално да их тумаче, пропагирају и њима привлаче заинтересоване.
– посредством Интернета сва учења доктрине и проповеди су постале свима доступне
Указујемо још и на следећа три акцента.
-1- Према домету мисије, разликујемо глобалне, регионалне и локалне сектне структуре и програме.
– Секте глобалног карактера, укључују у своје програме верске, филозофске, етичке, научне (најчешће из зоне граничних области), терапијске, еколошке, комерцијалне и друге компоненте… У структури ових, може се рећи сектних корпорација често послују фондације, хуманитарне и невладине организације које као испоставе делују унутар мисионарског подручја. Распоређене по државама, оне у свој рад укључују различите програме (миротворни активизми, академски пројекти, социјална питања, права деце, жена, брига и заштита животне средине, животиња…)
На регионалном и локалном нивоу могуће су две врсте заједница. Једну представљају огранци секти глобалног карактера, а друго су „домаће“ групације. У сваком случају овде се мисија одвија с обзиром на друштвене околности, поднебље и уз поштовање етничких специфичности и обичаја.
У сектама „филијалама“, мисија се креће у правцу и духу и рекли бисмо „под кишобраном“ глобалних сектних образаца и идеја.
Домаће секте су најчешће анахроне. Оне припадају духом и идејама прошлости. Њихова учења, ритуали или организациона структура представљају покушај повратка у неко „старо добро време“ у митску, средњовековну или предмодерну епоху у којој је, по њиховом уверењу, човек живео „у хармонији са апсолутом“.
-2-Већ преко двадесет година новуспостављена синтагма “сектно деловање“ указује да промену субјекта, односно носиоца сектних активности. То не мора да буде организација, нити било каква строга хијерархија. То је све чешће неформална група, група умрежена на Интернету или појединац. Стога дефинисање броја секти односно броја носилаца сектних активности (организација, група или појединаца) постаје блиско утопији.
Ако би се и покушао одредити њихов број, на пример по понуди на Интернету, и ако бисмо кренули уз помоћ неког алгоритма у сабирање стигли бисмо за пар сати до броја од више хиљада… Јер све је доступно, свака понуда, обећање, име свака адреса и је ту испред нас.
Као пример, наводимо да последњи релевантни подаци датирају још из периода од 2009 до 2013., као резултат пилот пројекта ЦАС (Центар за антрополошке студије), невладине организације из Београда. Предмет истраживања био је „Присутност појединаца алтернативних духовника у оквирима помагачких професија у штампаним медијима“. У то време штампани медији још увек имају значајно место и читаност у српској средини. Истраживао се број оглашених исцелитеља (без медицинског образовања), видовњака, пророка, белих магова, енерготерапеута, екстрасенса, астролога, астротерапеута, јогина, реики мајстора, нумеролога… Утврђен је број од 1479 оглашених, дакле доступних српској читалачкој јавности. Од тога је њих 1109 било са пребивалиштем у Србији, а остали су из суседних држава.
-3- Методе данашњих секти (култова), њихово гранање и прерушавање превазилазе сваку могућност систематизације. Оно што је некада имало јасно име, структуру и догму, данас се често јавља под привидом „духовних школа“, „енергетских метода“, „свесних заједница“ или „онлајн учитеља“. Савремени човек, изложен сталној буци, па и притиску духовних понуда, тешко разликује извор од мутних токова, а истину од имитације.
Такође, морамо прихватити чињеницу да је Интернет срушио све баријере те да је све што настане и рекламира се на мрежи, од Новог Зеланда до Аљаске, постало достижно. Проистиче да сабирање и дефинисање броја организација, група и појединаца проносиоца сектних (култних) метода, знања и техника постало готово немогућ, али и сувишан посао који не може дати валидан и кредибилан резултат.
Закључне напомене
Уместо бројања, потребно је распознавање. Секте се, наиме, не препознају по имену, већ по методологији, мисији и стилу врбовања. Њихова је методологија увек слична: постепено заводе човека обећањем лаке истине, духовног напретка без покајања, или унутрашњег мира без крста. Мисија им је најчешће прикривена – под маском просветљења или добробити човечанства – али у основи тежи контроли појединца и његовог духовног простора. Стил врбовања, пак, обилује психолошким и емотивним техникама: похвалом, пажњом, привидом разумевања и припадности.
Данас је посебна опасност њихово несагледиво присуство на интернету. У дигиталном простору секта више не мора постојати као заједница са адресом – довољна је страница, видео, предавање или платформа. Умрежени системи препорука и алгоритми раде у њихову корист, доводећи људе, корак по корак, у свет који делује безопасно, али постепено обликује њихову свест и вредности. Тако настаје нова, „мрежна духовност“ у којој се стара секташка логика пресвлачи у савремени израз мотивације, енергије и личног развоја.
Зато је данас важније него икад познавати обрасце, а не имена. Исти дух заблуде мења лице из века у век, али му остаје суштина: да човека одвоји од стварности, од заједнице, и од Бога. Против тога не помаже попис, већ будност. Јер у времену у којем се све може назвати духовношћу, највећи подвиг постаје – умети распознати истину од њене карикатуре.
Зоран Луковић
