-5- ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ СУ ТОТАЛИТАРНА ЗАЈЕДНИЦА?!
-А- УПОЗОРЕЊА БИВШИХ ЧЛАНОВА
Сви који су смогли снаге и храбрости да напусте јехове сведоче:
-1- „… од првог дана боравка, следбенике нити очекује изучавање Библије, ни молитва, нити искуство праведног живота, већ програм бездушног испирања мозга…“ Нови члан заборавља своје животне планове, игнорише породицу, занемарује радне обавезе, док ђаци и студенти губе жељу за учењем.
-2- Јеховини сведоци се не интересују за нас да би нас научили да се молимо и испуњавамо Божије заповести нити зато да би нам показали пут ка спасењу и дали нам снаге да идемо тим путем.
Они се интересују за нас само зато што желе да нас држе у потпуној потчињености као своје агитаторе, скупљаче прилога и бесплатну радну снагу.
-3 -Манипулација члановима се остварује кроз осећај страха и кривице.
-Б. ПОЧЕТАК – ПРВИ КОНТАКТ
Верска заједница Јеховини сведоци је препознатљива по свом преданом и активном мисионарском раду са циљем довођења нових чланова у своје редове, што је свакако легитимно.
Могући проблем видимо у примени посебно увежбаних социопсихолошких метода, посредством којих се рачуна на, у одређеном проценту увек присутну, неупућеност, неприпремљеност и наивност света са којим ступају у контакт, као и на одређену тренутну слабост или потребу конкретног појединца.
На пример, није битно да ли се сусрет догађа на Интернету, у парку, на тргу или у дому „кандидата“, њихов приступ је испуњен ласкавошћу. Мисионари ће приметити:
Како имате лепу децу ?!, па ће затим питати Желите ли да буду срећна ? А онда се извуче слика са прелепим пејзажима Земље после Армагедона (краја света) и онда иде питање: „Можда бисте желели овде да живите са својом децом“….,
Ако се пристане, а тешко је дати негативан одговор на тако постављена питања понуди се „Знање које води у рај и вечни живот“ тако то почиње.
Наравно, искрени трагаоци за Богом, усамљени, болесни прихватају понуду.
-В- ПРИЈЕМ
Пријем у новог члана у Заједницу обележава:
-1- исфорсирана атмосфера славља и одушевљења, такозвано „бомбардовање љубављу“, када јехове ласкаво истичу све његове постојеће и непостојеће квалитете, наглашавају знане и незнане таленте, а посебно се поздравља његова кључна животна одлука, а то је да приступи Заједници.
-2- утисак новопридошлог да је „коначно успео“, да је пронашао људе који га разумеју. Кочнице попуштају и он се отворено и широко поверава својој „новој породици“.
-3- став Заједнице у којем се почетник ослобађа од одговорности за чињенице и догађаје из претходног живота, јер „није имао ко да га саслуша и схвати“, као и да „запази све његове квалитете и таленте“
-4- осуда оних који га нису препознали у претходном периоду, који нису имали разумевања за његове идеје и светоназоре. Најчешће су то породица, родитељи, брачни друг, фамилија, наставници, професори, колеге …
Чини се све да нови члан заузме дистанцу према људима из своје прошлости, као и према начину живота који је водио. Домаћини посвећују посебну пажњу његовом безрезервном прихватању нове средине и нових правила у животу.
-5- студије (подука) код Јеховиних сведока траје између 6 месеци и 2 године. Онда се приступа крштењу. Тиме почиње и„пуноправно чланство“, тако да новокрштени сада може да се прикључи мисији, врбује, ….
-Г- БОРАВАК
-1- након почетног „бомбардовања љубављу“ и ослобођења од одговорности, новопридошлом члану се ипак, после извесног времена приговара ’’нечастан’’ претходни живот и инсистира да посебном ревношћу исправи грехе прошлости.
-2- убрзо се дефинишу границе између унутрашњих односа и спољног света. Ултимативно су дате црно-белом сликом света и задате позицијом: „ми-они менталитет“. Само припадањем групи, чланови су део бољег дела света.
-3-конфликти са укућанима који „не верују“ су унапред програмирани. Дакле не постоји дилема ако породица не жели да следи учење нити да приступи Организацији. Породица је та која се напушта, а међу јеховама се остаје.
-4- доктрина је „истина“ која не сме бити доведена у питање, и као таква је једини спаситељски концепт. Они који је не следе, неизбежно ће „страдати“.
-5- учење и мисија православне (као и римокатоличке) цркве се дискредитују. Обавезни део мисије јехова састоји се у потпиривању верника православне цркве на нелојалност према својој цркви отворено и дирекно доводећи у питање њено учење[1].
-6- слободу мишљења и одлучивања коју препoручују другима Јеховини сведоци не одобравају својим члановима. Дакле ако њихови чланови нађу у Светом писму нешто што не одговара учењу јехова, чланови морају да следе тумачење Организације, а никако да се отисну у авантуризам самосталног тумачења.
Чланови Заједнице, дакле немају избора и морају се потчинити ставовима својих лидера. Један аршин користе за себе, а други за остале.
-7-правила су такође стриктна и када се односе на свакодневно понашање, дефинисање приоритета, распоред дневних обавеза, уређење породичних односа, васпитање деце, на интимне односе…
-8- слободно време је строго контролисано и изложено бројним ограничењима и забранама за које су предвиђене и санкције укључујући и одлазак пред Судски одбор интерно судско тело.
-9- све у животу се мора подредити Заједници, проповедању и мисији. Тако на пример и запослени чланови морају да се потруде да прековременим радом у фирми обезбеде више времена за проповедање.
-10- критичари и бивши чланови су озбиљно нападнути, јер су у прилици да прикажу разлику између слике које Јеховини сведоци праве о себи и стварности.
-11- Подвуцимо опет ту, рекло би се аутодеструктивну заблуду јехова, а то је категоричка забрана трансфузије крви[2].
-12- Осећање тескобе и ропства подстиче чињеница да чланови нису слободни да лако одлуче да напусте заједницу. Одлазак, доктринарно код јеховиста подразумева страдање и осуду оних који су их напустили, а подразумева зло и за ближње.
– Д-НАПУШТАЊЕ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА
Усудити се и напустити Јеховине сведоке је тешка и деликатна одлука.
Ту постоје 2 групе разлога: лични и колективни
а) лични разлози се односе унутрашње фрустрације и конфликте одлазећег члана:
-1- потпуна потчињеност, духовно и ментално заточеништво су произвели одлуку да се Друштво напусти, али истовремено, он подноси и тешко бреме личне гриже савести и преиспитивања, под утицајем бројних аксиома и лекција утиснутих још од почетка боравка.. Упркос јарма неслободе и експлоатисаности, појединац се пита како напустити Заједницу у коју се дошло по личном убеђењу и којој је поклонио поверење….
-2- сведок који напушта јехове се пита да ли му прети страдање, како стоји у доктрини, да ли ризикује да изгуби обећану рајску земљу…
-3- такође, он се пита да ли доводи у ризик своје ближње из породице свог порекла.
-4- одлазећи члан, сећа се свог почетка, те да се приликом пријема у Заједницу у заносу одушевљења отворено и широко поверио старешинама. Јасно му је да се о њему све зна, што у њему ствара бојазан од уцене, па и од освете. Он је и сам током боравка присуствовао призорима и сценама осуде, прогона и дисквалификације одлазећих чланова. Бивши Јеховини сведоци су „непожељни сведоци“ за Организацију.
-5- терет осећања кривице, који се утискује још у току боравка у заједници, са свим последичним стрепњама и немирима, може да доведе до стања дезоријентације, разочараности, безнађа, психозе, анксиозности, осећања страха…. па онда не ретко и до алкохолизма, наркоманије…. Такав сценарио не жели себи нити помишља нико од чланова. Зато је и одлука о напуштању тешка, јер је тешко и ризично њено спровођење у дело.
б) колективни разлози
Према мишљењу бившег члана Друштва куле стражаре и професора Џерија Бергмана стручњака за психичко здравље: „Напуштање Јеховиних сведока је готово немогућа мисија.“. Они током година у својим следбеницима успевају да изграде много оперативно повезаних механизама који отежавају напуштање организације. Изузетно је тешко ослободити се научених образаца.“Између осталих Бергман помиње следеће:
-1- најпре се од стране старешина производи осећање теолошке некомпетентности међу самим члановима, што њих као мисионаре и проповеднике чини перманентно несигурним и неоствареним
-2-израђене су такозване „духовно – мисаоне рутине“ које отежавају самостално мишљење:
-i- критиковати организацију значи критиковати Бога
-ii- уочити грешке међу сабраћом је знак неукости и духовне незрелости појединца
-iii- околни свет види се као заједница зла
-3- напуштање групе подразумева страдање и осуду, које не трпи само одбегли члан, него и његови ближњи, који су у најмању руку под сталном опсадом, јер Сведоци упорно чине све не би ли вратили „одметнутог сабрата“.
-4- бивши сведоци се ословљавају рђавим именима и надимцима.
-5- истиче се њихов „животни бродолом“ који је наступио напуштањем заједнице. Указује се на њихово несналажење, конфузност, па и конфликтност након напуштања Друштва. Заиста, многи немају храбрости да прекину везе са Заједницом, а ако то и учине, реално мора много времена да прође би поново могли да функционишу у нормалном свету.
Јеховистима је то пак додатни аргумент па кажу: „Отишао је од нас и видите шта га је снашло“
-Е- ЗАКЉУЧАК
Сматрамо оправданим поставити хипотезу о тоталитарним претпоставкама тешких личних драма унутар заједнице Јеховиних сведока.
Живот презасићен толиком строгошћу, забранама, истовремено захтеван, под претњом денунцирања и под реалном могућношћу да се буде доведен пред Судски одбор, могуће је да заиста производи унутрашње тензије, неурозе, психозе…, тако да нису неочекиване и нелогичне немиле сцене аутоагресије чланова организације чак и у краљевским дворанама, то јест на местима окупљања Сведока, најчешће пре или после заседања Судског одбора.
На крају ове суморне слике треба признати да постоји известан, тешко одредив број случајева да се неко од сведока окуражи и потражи помоћ или подршку од психолога или психијатра. Они пак тада обично скривају своју припадност организацији у страху да ће бити „процесуирани“ и у коначници искључени. Наиме за сваки од ових преступа “савет старешина” прекршитеља кажњава избацивањем из организације.
Такође, бивши чланови упозоравају!
Не треба се обмањивати !
Пре него што се упутите на скуп Јеховиних сведока, станите мало и размислите! Јехова о коме учи Друштво Куле стражаре и Исус о коме они сведоче – нису Бог Јахве и Господ Исус Христос Библије. Не треба се обмањивати! Чему муке и проблеми !
[1] У својим публикацијама или кроз непосредне разговоре критикују принципе наше цркве, уверавају их да све друге конфесије и религије греше религије. Такође, у својим публикацијама (Кула стражара, Пробудите се), кроз дужи временски период, континуирано „појашњавају“ Библију наглашавајући при томе грешке званичне цркве (Православне и Римокатоличке). У сваком таквом тумачењу сугерише се верницима да напусте своје матичне Цркве.
[2] Они сматрају да “давање или уношење крви представља гажење закона Божијег” (“Јеховини сведоци у 20. веку”, 1994, стр.13). Такво тумачење Библије не постоји нигде међу хришћанима. Религиозна забрана да се обави једноставна медицинска операција чини јеховисте одговорним за смрт хиљада људи – одраслих, деце и одојчади, којима је трансфузија могла спасити оно најдрагоценије што је Бог даровао човеку, а то је – живот.
