Нови модалитети сектног и манипулативног деловања (IV)    

Од харизматског вође до алгоритамске харизме

Једно од значајних питања у проучавању сектног и манипулативног деловања јесте питање самог субјекта, односно носиоца таквог деловања. Откако постоје истраживања овог феномена, а сходно уоченим резултатима, схватање субјекта претрпело је значајне промене. У почетку, пажња је била усмерена на строго хијерархизоване организације пирамидалног типа, са јасно дефинисаном структуром и харизматским лидером који је представљао центар моћи, ауторитета и учења. Након тога, у сферу истраживања се све више укључују и „лабавије“, неинституционализоване структуре, то јест различите ad hoc групе и неформалне заједнице… У савременим истраживањима се пак све више указује на појединца као носиоца и преносиоца сектног и манипулативног деловања. При свему томе, наглашавамо да ниједан од наведених облика није нестао. Напротив, сви они и данас постоје и делују паралелно. Оно што се суштински променило јесте начин на који се субјективитет испољава, посредује и представља.

У класичном моделу сектног и култног деловања субјект је најчешће био релативно лако препознатљив. Постојао је вођа, седиште, организација, систем правила, препознатљива мрежа следбеника и у већој или мањој мери, јасна линија ауторитета. Моћ је произлазила из видљиве вертикале: од вође ка следбеницима. Уз свакако мању ауторитарност, ипак суштински сличне закључке везујемо и поводом неформалних група.

У савременом окружењу  хијерархијска вертикала пак све чешће уступа место мрежи, а физичко присуство организације може бити замењено дигиталним траговима, профилима, платформама, аутоматизованим комуникационим системима и персонализованим садржајима. Наиме, у условима виртуелне реалности, која постаје све доминантнији простор друштвене комуникације, као и уз све већу функционализацију вештачке интелигенције, јављају се нове форме деловања у којима се могу фабриковати реално непостојећи или тешко проверљиви субјекти. Они код корисника стварају утисак постојања разгранате, високо професионалне и међусобно умрежене организације, која је наводно усмерена искључиво на њихову добробит и обећава радикалне промене живота. У таквим околностима, из једног реалног центра могу се умножавати различити облици присуства. Појављују се аутори програма, сертификовани инструктори, сведоци учења, захвални практиканти и наводни корисници који сведоче о делотворности техника и метода. Са различитих интернет адреса, телефонских бројева и профила шаљу се разноврсне понуде, остављајући утисак широке мреже независних субјеката, иако се иза такве разуђености неретко може налазити само један извор, једна идејна матрица или један програмерски центар. На тај начин производе се групе, следбеници и виртуелне заједнице чији се број може умножавати готово геометријском прогресијом.

У том смислу се мења и сама природа питања: ко је носилац утицаја ? Док је раније било могуће релативно директно пратити линију од извора учења до његовог примаоца, данас се та линија може разгранати кроз велики број посредника. Садржај може бити преузет, прерађен, аутоматски прилагођен и поново дистрибуиран, тако да крајњи корисник више није у стању да лако утврди његово порекло. Субјект се тако не губи нужно зато што је физички скривен, већ зато што се његово присуство множи кроз посредоване облике комуникације.

Посебно место у овим процесима добијају системи вештачке интелигенције. Савети, подршка, тумачења, па чак и елементи духовног вођства, психолошког саветовања или преношења знања, могу бити поверени алгоритмима који кориснику пружају утисак непосредне и персонализоване комуникације. Повремено се такви садржаји додатно легитимишу укључивањем једног или неколико стварних лица на онлајн сусретима, чиме се ствара привид аутентичности и постојања шире заједнице. Проистиче закључак да технологија не мора бити само средство преноса поруке; она може постати и средство производње утиска о самом носиоцу поруке.

Стога, у савременим условима, питање субјективитета не може се више ограничити искључиво на трагање за организацијом, вођом или формалном групом. Све чешће, субјект је дисперзован, медијски конструисан и технолошки посредован. Његова стварна структура остаје скривена, док је његово присуство вишеструко умножено и прилагођено различитим циљним групама. Субјект, дакле, више није нужно једна личност или једна организација; он може бити мрежа односа, медијских представâ, дигиталних профила и технолошких посредника који заједно производе одређени ефекат ауторитета.

Уколико субјект који нуди одређени програм није већ на првом кораку транспарентан, јасно одређен и проверљив, ако није могуће установити његову стварну природу, одговорност и порекло, онда се поставља озбиљно питање оправданости даљег поверења. Из тог разлога, кључна тачка распознавања не би требало да буде искључиво трагање за субјектом, већ пре свега критичко вредновање онога што се нуди: техника, учења, обећаних знања и начина стицања наводне спознаје.

Управо овде долазимо до једног важног помака. Уколико је некада било довољно питати „Ко је вођа?“, данас је неопходно поставити читав низ питања: Ко стоји иза садржаја? Ко га производи? На основу којих извора? Ко гарантује за његову истинитост? Како се стиче ауторитет? Како се проверавају тврдње? Ко преузима одговорност за последице понуђених метода? Оваква питања постају посебно значајна у дигиталном простору, где визуелна уверљивост и комуникациона доступност лако могу бити замењене за стварну компетентност.

У епохи дигиталних технологија и вештачке интелигенције, способност критичког расуђивања и провере извора постаје важнија него икада. У времену у којем се субјекти могу производити, умножавати и симулирати, можда је мање важно питање ко говори, а много важније питање шта се говори, којим средствима се делује и да ли је онај ко говори спреман да свој идентитет, своју одговорност и своје намере учини потпуно видљивим и проверљивим.

У том смислу, можемо говорити о својеврсном преласку са харизматског субјекта на функционално произведену харизму. Харизма више не мора бити концентрисана у једној личности. Она се може производити бројем пратилаца, учесталошћу објава, визуелном професионалношћу, позитивним сведочанствима, аутоматизованим одговорима, привидом доступности и степеном персонализације комуникације. Оно што корисник доживљава као „ауторитет“ може, дакле, бити резултат читавог комуникационог система, а не стварних личних квалитета једног вође.

Сматрамо корисним представити пет модела присуства мисије, односно пет начина испољавања субјективитета у контексту вођења сектне, култне односно манипулативне мисије данас.

1.Дисперзовани субјект јесте онај фактор (или ентитет) у улози носиоца сектног и манипулативног деловања, чије је присуство распршено кроз мноштво формално независних појединаца, група, интернет платформи и медијских  канала. За разлику од класичних организација са јасно препознатљивим центром и хијерархијом, дисперзовани субјект делује кроз мрежу међусобно повезаних актера, тако да је стварни извор ауторитета и одговорности често тешко идентификовати. Његова снага не почива на видљивој структури, већ на способности умножавања и прилагођавања различитим срединама и циљним групама.

Дисперзија при томе не значи нужно и одсуство центра. Напротив, итекако је могуће да постоји центар који своје деловање организује тако да споља изгледа као велики број независних иницијатива. Управо тај раскорак између привидне разуђености и могуће стварне концентрације представља један од важних проблема за препознавање извора утицаја.

2. Виртуелни субјективитет означава појаву у којој носилац утицаја не мора имати јасно утврђено реално постојање, већ се конструише посредством дигиталних платформи, друштвених мрежа, аутоматизованих система и медијских садржаја. Тако се код корисника ствара утисак присуства личности, заједнице или организације са којом остварује однос поверења и припадности, иако је њен стварни идентитет ограничено проверљив или потпуно непрозиран. У том смислу, виртуелни субјективитет представља технолошки посредован облик друштвеног присуства и утицаја.

Посебна специфичност овог модела јесте у томе што за корисника није неопходно да физички сусретне носиоца утицаја како би успоставио однос поверења. Довољни могу бити профил, видео, аудио-порука, коментар, виртуелна заједница или континуирана интеракција са дигиталним системом. Тако се ствара субјект који је комуникационо присутан, иако је његова стварна природа тешко доступна непосредној провери.

3. Симулирани ауторитет представља облик друштвене и психолошке легитимације који не произлази из стварне стручности, моралног интегритета или институционалног признања, већ из вешто конструисаног утиска компетентности и кредибилитета. Такав ауторитет се гради помоћу фингираних докумената, сведочанстава, сертификата, инсцениране медијске видљивости, бројних профила који опонашају реалне личности, исконструисаних препорука и дигиталних садржаја који код појединца стварају уверење да се суочава са признатим и поузданим извором знања. У стварности, иза таквог ауторитета може стајати веома ограничен број лица или чак један центар деловања.

Суштина симулираног ауторитета није, дакле, само у изношењу неистинитих података, већ у производњи целокупног амбијента кредибилитета. Број пратилаца, визуелни идентитет, називи функција, сертификати, сведочанства и медијска присутност могу заједно створити снажан утисак стручности чак и онда када стварна компетенција није проверљива.

4.Алгоритамска харизма представља нови облик утицаја који се не заснива искључиво на личности харизматског вође, већ на капацитетима алгоритама и система вештачке интелигенције да створе утисак разумевања, емпатије, персонализованог приступа и непрекидне доступности. Док је традиционална харизма била везана за конкретну личност, алгоритамска харизма почива на ефективности технолошки произведене блискости и осећању корисника да је препознат, схваћен и вођен од стране система који делује као поуздан саговорник или духовни ауторитет.

Њена посебна снага може се налазити у привиду интимности. Корисник не разговара са „масом“, већ има осећај да се систем обраћа управо њему, да памти његове потребе, разуме његове дилеме и нуди одговоре прилагођене његовој ситуацији. Тако технолошка персонализација може произвести један од кључних елемената традиционалне харизме: осећање посебног односа између следбеника и носиоца ауторитета.

5. Дигитална персонализација манипулативног деловања означава процес у којем се садржаји, поруке, технике и облици комуникације прилагођавају индивидуалним потребама, интересовањима, страховима и очекивањима сваког појединца. Захваљујући анализи података и употреби вештачке интелигенције, манипулативни садржаји могу добити персонализовани карактер, чиме постају потенцијално убедљивији и ефикаснији. На тај начин, уместо једне униформне поруке намењене свима, сваки појединац добија утисак да је понуда креирана управо за њега, што додатно може појачати осећај поверења, блискости и зависности.

У том процесу мења се и природа саме мисије. Она више не мора бити једна иста за све. Једном кориснику може бити понуђено „духовно“ решење, другом психолошка помоћ, трећем техника за успех, четвртом заједница која обећава припадност. Иза различитих порука може се, међутим, налазити истоветна идејна матрица. Управо због тога персонализација представља значајан изазов за препознавање јединственог извора деловања.

Резиме

Ових пет појмова, посматраних заједно, описују својеврсну трансформацију субјективитета сектног и манипулативног деловања: од централизованог и персонализованог субјекта ка умреженом, дигитално посредованом и алгоритамски подржаном субјекту, у којем класична организација све више уступа место симулацији организације, а харизматски вођа симулацији харизме.

При томе, опет је важно нагласити да ова трансформација не значи нестанак традиционалних форми. Харизматски вођа, хијерархијска организација, затворена група и непосредна индоктринација и даље постоје. Новина се пре свега огледа у томе што се класични модели могу комбиновати са дигиталним механизмима. Вођа може истовремено бити физички присутан и дигитално умножен; организација може бити формално централизована, а комуникационо представљена као мрежа; ауторитет може потицати од личности, али бити додатно појачан алгоритамском селекцијом и персонализацијом садржаја.

Управо зато, савремено сектно и манипулативно деловање треба посматрати као хибридни комуникациони систем  у којем се преплићу човек, организација, медијска репрезентација, дигитална платформа и алгоритам. Субјективитет више није нужно смештен на једном месту. Он се производи кроз интеракцију више актера и технологија, што истовремено отежава његово препознавање и утврђивање одговорности.

Зато предмет распознавања више не може бити искључиво организација или личност. Неопходно је анализирати садржај, методологију, технике утицаја, начин стицања ауторитета, порекло информација, транспарентност деловања, проверљивост извора и степен компетенције носилаца понуде. Другим речима, питање „ко стоји иза овога?“ остаје важно, али више није довољно. Оно мора бити допуњено питањима: шта се нуди, како се нуди, коме се нуди, зашто се нуди и на чему се заснива тврдња о његовој делотворности или истинитости?

У том смислу, најважнија промена коју доноси дигитално доба можда није само трансформација субјекта, већ трансформација начина на који корисник препознаје субјекта. Ако је раније било могуће препознати вођу по његовом физичком присуству, организацију по њеној структури, а ауторитет по његовој институционалној потврди, данас се све то може симулирати кроз дигиталну представу. Због тога критичко расуђивање постаје не само средство одбране од манипулације већ и основни инструмент препознавања самог извора утицаја.

Коначно, трансформацију субјективитета можемо представити као кретање:

од личности → ка мрежи;
од центра → ка дисперзији;
од физичког присуства → ка виртуелном присуству;
од стварног ауторитета → ка симулираном ауторитету;
од харизматског вође → ка алгоритамској харизми;
од униформне поруке → ка дигитално персонализованом утицају.

Тако класична структура сектног и култног деловања не нестаје, већ добија ново комуникационо окружење. Њен центар може постати мање видљив, њена мрежа већа, њена комуникација персонализованија, а њен ауторитет технолошки посредован. Управо због тога савремено распознавање сектног и манипулативног деловања захтева померање фокуса: од питања где се субјект налази ка питању како производи своје присуство, од кога црпи ауторитет и на који начин остварује утицај.

Зоран Луковић