_1_ Еволутивност СиМ деловања
Једна од најупечатљивијих особина секти, култова и различитих гуру покрета јесте њихова способност непрестаног прилагођавања друштвеним околностима и духовним потребама сваког времена. Методи и начини на које се представљају јавности, окупљају следбенике и шире своје идеје, непрестано се мењају. Од култова мистерије античког доба, преко окултних и спиритистичких праваца XIX века, па све до данас, сектно (култно) деловање показује изузетну способност да препозна човекове страхове, наде и очекивања, те да му понуди привидно једноставне одговоре и брза решења. Управо та способност трансформације и прилагођавања чини га, може се рећи, незаобилазним пратиоцем друштва и свакако једним од постојаних изазова у оквиру духовне и психолошке феноменологије.
Како они у прошлости, тако и савремени облици духовне манипулације итекако су се прилагодили и времену у којем живимо, па су своје место пронашли на интернету, делујући преко дигиталних гуруа, алтернативних терапеута, инфлуенсера итд., најчешће у оквирима савремених интернет заједница, друштвених мрежа, видео платформи, као и у бројним виртуелним групама које окупљају људе различитих интересовања и животних потреба. Као и некада, они и данас наступају под плаштом бриге за човека, нудећи одговоре на егзистенцијална питања, решења за животне проблеме, духовно уздизање, лични развој, професионални напредак, унутрашњи мир и/или ослобођење од савремених страхова и несигурности.
Уместо отворене пропаганде, све чешће се користе привлачни садржаји, инспиративне поруке, приче о успеху, психолошки савети, алтернативни путеви духовности и свакако различити облици сајбер заједништва који на први поглед делују потпуно безопасно.
Посебну пажњу провоцира чињеница да многе од ових група своје право лице не показују одмах. Напротив, процес придобијања нових следбеника најчешће је постепен и пажљиво осмишљен. Човек се најпре сусреће са занимљивим идејама, затим бива уведен у круг истомишљеника, да би временом био изложен све већем утицају, чак притиском групе и њених ауторитета. Управо зато је важно разумети разлику између здраве заједнице која поштује слободу личности и култне структуре која настоји да преузме контролу над мишљењем, одлукама и животом својих чланова.
У доба дигиталних комуникација, када су информације доступније него икада раније, требало би да расте и потреба за духовним расуђивањем, критичким промишљањем и одговорним приступом свим облицима идеолошког и религијског деловања. Зато је важно да научимо да препознамо механизме духовне манипулације, како бисмо сачували слободу личности, достојанство човека и аутентични духовни живот.
_1б_ Шта не еволуира (деструкција)
Оно што представља константу у деловању секти, култова и различитих манипулативних духовних покрета јесте њихова могућност да утичу на људе на начин који постепено доводи до различитих облика личне, породичне и друштвене деструкције. Да таквих последица нема, проучавање ових феномена остало би искључиво у домену филозофије, феноменологије друштва, социологије религије, религиологије, теорије културе или компаративног богословља. Управо су конкретне последице по егзистенцију и животе људи разлог због којег питање секти и култова далеко превазилази оквире теоријског интересовања и постаје значајна друштвена, пастирска, а понекад и безбедносна тема.
Нагласићемо опет да се деструктивност секти и култова не може свести искључиво на кривичноправно релевантна дела. Иако су у историји познати случајеви убистава, масовних самоубистава, терористичких акција или других тешких облика насиља повезаних са појединим култовима, такви екстремни исходи представљају само највидљивији део проблема, а заправо су бројно најмање заступљени. Много чешће се деструктивност испољава кроз постепено урушавање личности и животних односа, при чему жртве најчешће добровољно учествују у сопственој штети, уверене да делују у корист свог личног духовног, психолошког или животног напретка. Управо феномен добровољне жртве представља једно од кључних обележја савремених секти и култова.
Следбеници су неретко сами себе лишавали година живота, материјалних добара, професионалне каријере, здравља или породичне стабилности, слепо прихватајући налоге вође култа односно захтеве групе или следивши учење. Неки су изгубили новац и имовину, други су занемарили благовремено лечење, трећи су напустили посао или образовање како би се посветили „вишем позиву“. Многи су прекинули односе са пријатељима и сродницима, а није мали број ни оних код којих су култна припадност и идеолошка лојалност довели до распада бракова, породичних сукоба или трајног отуђења између родитеља и деце.
Зато се стварна слика деструктивности не гради само на сензационалним случајевима (тешким злочинима те појединим или масовним самоубиствима…) који додуше побуђују изузетну пажњу јавности, али су ипак ретки, већ пре свега на хиљадама тихих и често невидљивих људских трагедија. Између иницијалних, наизглед безазлених животних избора с једне стране и најтежих облика насиља и аутодеструкције с друге стране, простире се широк спектар губитака: губитак здравља, породице, пријатељстава, професионалног развоја, имовине, личног достојанства и животног смисла. Управо у том широком пољу људске патње и разорених животних судбина налази се најпоузданији показатељ стварне деструктивности секти и култова.
_2_ Промена парадигме од Њу Ејџа до Некст Ејџа
Од Новог ка Следећем добу: од планетарне утопије до радикалног индивидуализма
Иако су протекле деценије откако је, према учењима покрета Ново доба (New Age), човечанство требало да уђе у „доба Водолије“, најављене планетарне промене се нису догодиле. Земља није постала место опште хармоније, мира и више свести, што је код бројних истраживача алтернативне духовности и сектних покрета подстакло сумњу у основне поставке Њу ејџ идеологије. Већ крајем осамдесетих година прошлог века уочени су први озбиљни знаци кризе овог покрета. Утопијска визија свеопштег преображаја света постепено је губила уверљивост, а међу њеним заговорницима почели су да се јављају резигнација и потреба за редефинисањем основних циљева.
Као одговор на неуспех пророчанстава, промотери Новог доба настојали су да промене тумачење сопствених предвиђања. Духовни учитељи различитих традиција почели су да тврде како је „Златно доба“ већ присутно на Земљи, али да га већина људи не може опазити јер није достигла потребан степен духовног развоја. Божанске поруке, космичке вибрације, енергије хармоније и среће, према овом тумачењу, постоје око нас, али су доступне само духовно пробуђеним појединцима. Тако је некадашње обећање опште трансформације света замењено тврдњом да је проблем у човеку који још није спреман да препозна нову стварност.
У таквом концепту савременом човеку се саветује да, уколико жели да превазиђе кризе, искушења и притиске свакодневног живота, обавезно развије способност комуникације са вишим сферама постојања. За то су, како се истиче, неопходни развијена свест, „очишћена аура“, пробуђени психички потенцијали и усавршена интуиција. Пошто већина људи наводно још није достигла тај ниво развоја, неопходно је посветити се интензивном „раду на себи“, по правилу под вођством просветљених духовних учитеља.
Управо у том контексту, постепено се појављује појам Некст ејџа (Next Age), односно Следећег или Будућег доба. Овај појам означава нову фазу развоја Њу ејџ идеологије у којој је тежиште померено са планете и човечанства као целине на појединца. Уместо колективне еволуције света, у први план долази лични развој, индивидуална срећа и остварење сопствених потенцијала. Ова промена није настала као резултат неке формалне реформе покрета, већ као постепено и спонтано преусмеравање његових основних идеја од стране самих његових промотера.
Тај заокрет могао би се описати као прелазак „из трећег у прво лице једнине“. Док је класични Њу ејџ проповедао да се читава планета креће ка новом нивоу свести, из чега ће произићи и благостање појединаца, Некст ејџ полази од премисе да је колективна трансформација у другом плану. Оно што остаје могуће јесте да мањи број духовно посвећених људи, применом одређених техника и пракси, оствари сопствено „ново доба“. Иако се методе суштински не разликују од оних које је користио класични Њу ејџ, промењен је циљ. Уместо сакрализације Земље и космоса, сада се сакрализује сам човек. Појединац постаје носилац смисла, спасења и преображаја.
У оквиру оваквог погледа на свет, наглашава се идеја да човек, бавећи се искључиво собом и својим унутрашњим потенцијалима, може достићи здравље, успех, благостање и духовно испуњење. Брига о планети и друштву остаје присутна, али више није примарни циљ. Она се посматра као могућа последица личног усавршавања довољног броја појединаца.
Стога се Некст ејџ у стручним истраживачкимкруговима често посматра као атомизована фаза покрета Ново доба, обележена концептом новог идентитета. Учење Некст ејџа се манифестује снажним облицима индивидуализма. Критичари упозоравају да такав приступ може довести до слабљења традиционалних друштвених веза и институција, јер тежиште живота премешта са заједнице на индивидуалну самореализацију.
Од појединца се очекује да се ослободи свих „ограничавајућих предрасуда“ и старих образаца припадности. У том контексту говори се о наставку процеса релативизације традиционалних вредности. Под знаком питања могу се наћи пол, породица, национални идентитет, традиција, религија и вера. Самим тим, на удару се често налазе институције које чувају и преносе те вредности – породица, родитељство, школа, црква и верске заједнице.
Посматрано у историјској перспективи, развој покрета Ново доба показује јасну законитост: свака значајнија идејна трансформација истовремено производи и нове организационе и мисионарске обрасце. Док је Њу ејџ подстакао настанак алтернативних духовних заједница и култних организација које су себе представљале као носиоце посебног знања и веснике новог светског поретка, Некст ејџ ствара услове за још флуидније и прилагодљивије облике духовне манипулације. Они се спроводе посредством савремених комуникационих технологија и нових стратегија утицаја, а њихови носиоци више нису само формално организоване структуре, већ и неформалне мреже, виртуелне заједнице и појединци са снажним јавним утицајем.
Стога се може закључити да је кључна разлика између Новог и Следећег доба у самом носиоцу промена. Док је у класичном Њу ејџу централно место заузимала утопијска визија планетарне трансформације Земље, човечанства и космоса, у Некст ејџу тежиште је пренето на појединца и његове наводно неограничене потенцијале. Тако је некадашња колективна утопија уступила место илузији о индивидуалној духовној самореализацији, која представља ново лице истог идејног покрета, са чијим ширењем се сусрећемо последњих деценија. Ове појаве добијају додатну актуелност у дигиталном добу, времену виртуелних идентитета, лажних профила, крађе идентитета и све интензивнијег развоја вештачке интелигенције.
Управо зато проучавање учења и стратегија савремених алтернативних духовности представља значајан истраживачки задатак. Оно не служи само разумевању садашњих процеса већ и препознавању могућих будућих токова у којима би се духовни ауторитет све више удаљавао од конкретних личности и заједница, а све више везивао за безличне, виртуелне или чак надреалне изворе знања и инспирације. Из тих разлога савремене облике манипулативног деловања није увек лако препознати, јер се они ређе појављују у форми класичних секти са јасном структуром и ауторитетом, а све чешће као неформалне мреже, духовни програми, курсеви личног развоја, виртуелне заједнице и дигиталне платформе.
У савременом друштву, обележеном израженим индивидуализмом, дигитализацијом, развојем вештачке интелигенције и непрекидним током често противречних информација, питања духовног ауторитета, механизама утицаја, обликовања идентитета и мотивације појединаца добијају посебан религиолошки, социолошки и апологетски значај. Управо у таквом амбијенту настају нови облици духовног деловања, који се све ређе ослањају на традиционалне моделе религијског организовања, а све више на трансконфесионалност, дигиталне комуникације и психолошке механизме утицаја. Стога ће у наставку бити анализирани најзначајнији модалитети сектног и манипулативног деловања који произлазе из светоназорног и доктринарног обрасца Некст ејџа, као једног од најзначајнијих извора савремене алтернативне духовности.
_3_ Доба културтрегера…. сурогата и плагијата
Савремени човек живи у времену непрекидног протока информација, у медијском окружењу у којем се истина, полуистина и дезинформација смењују таквом брзином да је све теже разликовати стварно од привидног. Овај амбијент је створио, рекло би се адреналинску зависност од информативних доза, које подразумевајуће морају бити константно појачане, сензационалније, спектакуларније и невероватније. У атмосфери опште информационе пренатрпаности, друштвене несигурности и културне конфузије, расту неповерење, осећај неостварености и изгубљености, али и објективног страха. Анксиозност појединаца подстичу катастрофични сценарији проистекли из сталних ратних дешавања широм света, форсирања секвенци црне хронике, каои мистериозних узрока разних несрећа, елементарних непогода, масовних страдања…. Истовремено, медији и тржиште намећу идеале успеха, савршеног изгледа, професионалне остварености и личне самореализације. Рад на себи постаје својеврсни императив савременог човека. Међутим, када се испостави да су многи од тих циљева тешко достижни или потпуно недостижни, јављају се разочарење, фрустрација и осећај личног неуспеха. Све већи број људи остаје заробљен у јазу између онога што јесте и онога што би, наводно, морао да буде…
Управо у том простору, између наметнутих очекивања и стварних животних могућности, између осталог, појављују се различити духовни учитељи, гуруи и промотери алтернативне духовности, нудећи привидно једноставне и брзе одговоре на сложена егзистенцијална питања. Појавила се нова класа друштвених ауторитета. Oтворио се простор за нове посреднике смисла и тумачење стварности. Што је човек изложенији већем броју информација, а истовремено све несигурнији у њихову истинитост, то постаје подложнији потреби да му неко други објасни свет, одреди приоритете и понуди готове одговоре.
На сцену ступају савремени креатори нових вредносних образаца. Док су некада главни узори били истраживачи, експерти, мајстори свог посла, учитељи, уметници, узорни спортисти, свакако осведочени и на делу потврђени ауторитети, данас референтни модел понашања сугеришу дигитални културтрегери, инфлуенсери, трендсетери, животни тренери, екстрасенси и алтернативни терапеути[1]. Њихова снага не почива нужно на знању, искуству или ауторитету, већ на способности да привуку пажњу, поједноставе сложене проблеме и понуде привид извесности у времену опште несигурности. Ови, често, квазистручњаци обећавају да ће „повезати конце“, осветлити скривене истине и понудити брза решења за сложене животне проблеме и показати пут смисла и просперитета. У култури брзине и тренутног задовољења све мање се вреднују стрпљиво стицање знања, лично искуство и провера чињеница, а све више допадљивост, медијска видљивост и способност да се постојеће идеје препакују у привлачан и лако разумљив облик. Зато наше доба није само време културтрегера и инфлуенсера већ и време сурогата. Уместо аутентичности нуди се имитација, уместо знања поједностављена информација, уместо мудрости мотивациона парола, уместо духовног подвига техника, а уместо истине њена медијски пожељна верзија. Плагијат, у најширем смислу те речи, постаје културни образац: не присвајају се само туђи текстови и идеје, већ и туђа искуства, ауторитети и идентитети.
Тако настаје парадокс савременог доба. Никада није било више доступних информација, а никада већа потражња за онима који ће те информације тумачити уместо нас. Управо у том раскораку између обиља података и недостатка истинског расуђивања настаје простор у којем једана посебна категорија културтрегера преузима улогу арбитара истине, посредника смисла и водича кроз стварност. Реч је о духовним учитељима тј. различитим гуруима, промотерима self-help духовности, који не нуде само успех, просперитет, исцељење и решење, већ и приступ наводно вишим нивоима свести, духовним увидима и путевима ка вечности. Тако се у добу интернета, вештачке интелигенције, трансхуманистичких идеја и дигиталних митологија обнавља један стари образац: обећање спасења без подвига, знања без учења и мудрости без искуства. Управо зато је наше време, можда више него иједно пре њега, постало доба нових ментора свакодневнице, који под различитим именима и у различитим облицима настоје да преузму улогу тумача света, човека и његове судбине.
_4_ Не проналази секта нас већ ми себе проналазимо у сектном учењу
Уместо дуготрајног рада на себи, данашњи интерпретатори стварности обећавају пречице ка унутрашњем миру, здрављу, успеху и самоспознаји. Следбенику се сугерише да поседује неискоришћене духовне потенцијале, успавану интуицију, блокиране енергетске токове или неразвијене способности комуникације са вишим нивоима стварности. У том контексту настају учења према којима су узроци болести, животних неуспеха и психолошких проблема скривени у поремећају „суптилних тела“, енергетских канала или вибрационих фреквенција. Из таквих претпоставки природно произилази и феномен такозваног каналисања, односно веровање да је могуће примати поруке из других димензија, од виших ентитета или духовних водича, путем телепатије, транса или других измењених стања свести. Спас се тако не тражи у одговорном суочавању са стварношћу, већ у обећањима „уради сам“ духовности, која нуди брза решења, непосредна откровења и привид да се до истине може доћи без труда, подвига и критичког расуђивања. То је начин да се спаси и унапреди здравље, али и да се психо-ментални капацитети оптимизују и оспособе за изазове које собом носи време у којем живимо.
Духовна еволуција се промовише као императив човека 21. века, којем се на том путу духовно вођење намеће као неопходност. Преображај савременог човека подразумева промену свести, менталних и енергетских потенцијала. У том смислу, грех није у одсуству врлине, већ у невладању техникама, то јест у нераду на себи. Сведоци смо процеса психологизације религије и сакрализације психологије. У виртуелној реалности, а све више и у широј јавности креира се духовно мњење. Гради се утисак да у ствари астролози, јогини, екстрасенси и свештенство „сви раде исти посао“, при чему ови последњи, ипак „ригидно и заостало“ инсистирају на литургијској светотајинској црквености, саборности и васкресењу ??? У простору и времену дезоријентације, фрустрације и разочарења, појединац се предиспонира и подучава да „радећи на себи“ сам потражи свој излаз своју пречицу, сведочећи обратан смер у релацији секта – следбеник; када секта не тражи и не врбује, већ напротив, бећ тако да следбеници управо сами потраже секту, јер себе проналазе у њеном учењу… јер је сви кажу да је то здраво, јер о томе сви причају у медијима, јер тако упућују „утицајни“ саветници са отворених извора, јер тако саветују на мрежи, јер тако размишља већина „пријатеља“ са групе….
[1] Kulturträger – носилац културе и вредности, trendsetter – креатор трендова, influencer – особа од утицаја илити носилац утицаја, life-couch – саветник или тренер за лични развој – животни тренер. У контексту савремених младих, могло би се рећи да је дошло до извесног померања тежиштаод културтрегера ка трендсетерима и инфлуенсерима.
