У свом делу ,,Црквени војвода. Останак Пећске патријаршијске хрисовуље, у једном народном обичају онога краја” наш угледни научник, академик Стојан Новаковић, позивајући се на Светоархангелску хрисовуљу, односно оснивачку повељу манастира Светих Архангела код Призрена из 1348. године, његовог ктитора цара Душана, Дечанску повељу и народно предање Руговаца о чувању манастира Пећка патријаршија, изводи закључак о средњовековном пореклу институције манастирских војвода.
У вези са тим, Новаковић се позива на део Светоархангелске повеље где се каже да горска села и област Шикља имају обавезу да држе стражу око манастира, уколико то заповеди игуман, и део где се говори о дужности властеле, која је припадала манастиру, да прати игумана, на његов захтев, када негде путује.
Из Дечанске хрисовуље Новаковић наводи део где се говори о дужности Мојше Грдушића, његове деце и још неких људи ,,да држе град редом”.
Када је реч о манастиру Пећка патријаршија Новаковић констатује да се од ,,пећске хрисовуље није… нашло никаква трага, нити се зна шта је било од ње”. Додаћемо, потпуности ради, да би у случају Пећког манастира пре требало говорити о повељама, у множини,, с обзиром да није имао једног ктитора и да манастирски (црквени) комплекс није свој коначни излед добио већ у првој фази градње, у време архиепископа Арсенија I.
Стојан Новаковић даље наставља: ,,Међутим указала ми се прилика да сазнам, да се у једном обичају код саме пећке цркве св. Арсенија и у онамошњој околини сачувао један део те хрисовуље, а на име онај који је говорио о дужности чувања страже у цркви и који је одређивао из кога се краја та стража купила. Напред су наведена слична места из арханђелове и дечанске хрисовуље.”
Стојан Новаковић, као што видимо из његових речи, говори о обичају који се, наводно, сачувао, а који проистиче из једног дела повеље, а не о материјалном делу повеље. Пре него што се критички осврнемо на став Стојана Новаковића о средњовековном пореклу институције манастирских војвода, да погледамо најпре шта пише о самим војводама Пећке патријаршије. И у овом случају ћемо уместо препричавања навести цитат, иако дужи, због веће аутентичности.
,,Цео тај крај Ругове данас драгом вољом држи као закон стари обичај да даје стражу и да се брине о одбрани манастира пећскога. Тога ради Арбанаси руговски бирају између себе старешину који ваља да се о томе брине и који се зове црквени војвода. Кога би год они изабрали, тога представљају игуману пећског манастира, а он је дужан примити свакога којега би они изабрали. Тaј црквени војвода има по староме предању свој стан у кули више манастирске капије, одакле се лепо види ко дође к манастиру и ко из њега полази. Манастир увек даје томе војводи цело издржање, храни га, одева и обува, стара му се за оружје и муницију, и плаћа му као плату 150 гроша на месец. Он прати игумана или калуђера кад би се куд на пут кренули, било близу или далеко, и дужност му је да их чува и при потреби да их одбрани, макар за то морао ранити или убити. Кад би се догодило, да ко на путу нападне на игумана или калуђера, а војвода да га не одбрани, војвода не би имао куд од срамоте, нити би могао остати на том месту. Исто тако кад треба или кад је несигуран пут, војвода испраћа и госте манастирске кад кућама полазе, или им излази на сусрет и допраћа манастиру, често по неколико сати места. За тај посао игуман даје налог војводи а он зове колико му треба људи из Ругове, или њима тај посао предаје, а игуман им за то даје неку награду у новцу. Даље је војводина дужност да чува да се манастиру што не украде, било од стоке, било од осталог имања, а ако би се украло, дужан је распитивати и тражити докле не нађе, ако је само могућно. Што се тиче осталих Руговаца, они тога војводу у свему што затреба манастиру слушају као свога правога старешину. Кад год заповеди и поручи да дођу, доћи ће их онолико колико он буде наредио, и чиниће оно што им он буде заповедио. Кад је 1876—1878 био рат међу Србијом и Турском, увек их је било код манастира 10 до 15 да манастир чувају од злих и непоштених људи. Тако и иначе за стражу долази их увек кад колико треба, или кад и колико војвода нареди. Осим права да они војводу бирају, манастир им увек признаје право на дочек и ноћиште, и даје храну њима и коњима њиховим кад год к манастиру дођу, и то им гостинство манастир никако не може одрећи. Они обично долазе к манастиру у очи петка, кад иду на пазар у Пећ. одседну и ноће у манастиру, а после се враћају својим кућама. Кад их дође двојица, тројица, одседну код војводе; ако ли их је више, има за њих особена трпеза,” пише Стојан Новаковић.
Даље, Новаковић наводи како су се у пролеће те, 1889. године, приликом неке несугласице између ,,главнијих људу и Пећи” и игумана Софронија (Софроније Симић) умешали Руговци са својим војводом на основу обичајног права да ,,чувају манастир” и пећки метесариф Халил-паша Махмудбеговић, који се позивао на исто право. Како Новаковић наводи, војвода је, заједно са ,,четири руговачке поглавице”, изјавио како ,,Руговци неће оставити образ Софронијев док се четири стотине кућа руговских не покољу као што су се поклали око цркве дечанске”.
Стиче се утисак, узимајући у обзир бројне детаље овог сусрета али и изузетно позитивну слику манастирског војводе и Руговаца коју даје Новаковићев текст, као и њихову пренаглашену улогу у одбрани игумана Софронија, да је Стојан Новаковић ову причу чуо од самог војводе или некога из војводске породице.
Марк Краснићи препричава Новаковићеvе наводе у свом раду и закључује како се ,,игуман Софроније, захваљујући Руговцима” поново вратио на свој положај.
Како у тренутку писања овог рада нисмо располагали подацима о поменутом догађају, не можемо да кажемо нешто више о стварној улози војводе, сем да се оно што је Новаковић навео не сме и не може некритички усвојити, како је то урадио Краснићи.
Осим тога, поставља се питање, ако пођемо од претпоставке да се војвода са старешинама фиса заиста заузео за игумана Софронија, шта је то тачно претило манастиру Софронијевим разрешењем па Краснићи цео догађај представља као велики допринос војводе и Руговаца манастиру?
Поново полазећи од претпоставке да су се војвода и старешина фиса заиста заузели за игумана Софронија, морамо да поставимо питање мотива. Да ли су питању биле племените побуде или нека корист? На пример, у једном сличном случају, када је митрополит Дионисије 1898. године разрешио архимандрита Јоаникија управљања Високим Дечанима, и за новог игумана именовао управо јеромонаха Софронија, настојатеља Пећке патријаршије, Јоаникије је успео да се одржи захваљујући подршци Албанаца из околних села који су се за њега заузели због материјалне користи.[1]
Познато нам је да се 1875. године догодио један покушај смене архимандрита Софронија али је он остао настојатељ јер су се ,,грађани пећке вароши” успротивили његовој смени. Такође знамо да га је ,,народ… поставио” и да ,,народом добро влада и труди о просвети цркве и школе”, као и да је ,,имао сталних проблема са пећким мутесарифом Салих-пашом”.[2] Осим тога изборио се и са покушајем преузимања управе над манастиром од стране сарадника аустроугарске владе 1897. године.[3] Поред тога што је, вероватно, имао кључну улогу при обнови живописа у цркви Светих апостола Пећке патријаршије током јесени 1875. лично је платио осликавање једног дела храма „за вечни спомен свој“.[4]
У разговору са Халил-пашом, заузимајући се за игумана Софронија, војвода је, између осталог, изјавио како Руговци чувају манастир ,,ево триста година” на шта му је Халил-паша одговара да Махмудбеговићи пет стотина година ,,чувају овај вакуф (задужбину)”.
Занимљиво је да додамо да је приликом доласка краља Александра у Пећ 28. августа 1924. године, поводом устоличења патријарха, као завршног и свечаног чина васпостављања Пећке патријаршије, говор одржао председник општине Сафедин (Беголи) Махмудбеговић који је себе назвао муслиманом српске крви и порекла.[5] О његовој доцнијој нелојалности, али и активностима пре поменуте 1924. године, се нећемо бавити овом приликом.
Податак који даје Халил-паша, да његова породица чува манастир пет векова, што значи од 1389. године, сувишно је коментарисати али истовремено са великом сигурношћу можемо да одбацимо и изјаву манастирског војводе да Руговци чувају манастир три стотине година. Наиме, први помен Албанаца у Ругову је из 1737. године. Када је патријарх Арсеније IV Јовановић пребегао из Пећи у Васојевиће, преко Ругова, примљен је гостољубиво у привременим арбанашким летњим сточарским насеобинама у планини.[6]
Албанско становништво Ругова било је још око 1780-1810. године католичко а прешло је у ислам тек почетком 19. века. Податак да су Руговци исламске вере постоји из времена око 1870. године.[7]
Међутим, Марк Краснићи у свом раду, не само да некритички узима поменутих триста година, него, како би податак деловао истинитији и поузданији, ове речи приписује Стојану Новаковићу уместо дечанском војводи чије речи Новаковић само преноси. ,,Новаковић… наводи да Руговци чувају овај манастир већ 300 година,” пише Краснићи. Наиме, написано на овај начин, потпуно истргнуто из контекста (Краснићи ово даје као изоловану реченицу), ово може да се тумачи као да Стојан Новаковић сам тврди да Руговци чувају манастир 300 година што, рекло би се, Марку Краснићију и јесте био циљ.
,,…Примајући ислам по досељењу, Арбанаси су на Косову тако постајали повлашћени елеменат. И као тако повлашћени елеменат и још брђанског менталитета постали су јако агресивни према неповлашћеним Србима, према раји,” пише Атанасије Урошевић.[8] Примање ислама од стране Албанаца, пре досељања или након њега, једнозначно је кључни чинилац који је омогућио њихово некажњено насиље над домицилним српским становништвом и узурпацију имовине. Ово се мора имати у виду и у вези са временом примања ислама од стране Руговаца, а не само време њиховог досељавања.
,,Сукоб између албанског и српског народа, заправо, и није нужно национални сукоб: та два етникума живела су заједно без икаквог уопштеног конфликта кроз многа столећа средњег века. Сукоб настаје у новој верско-друштвеној диференцијацији турскога, отоманског феудалног поретка,” пише академик Димитрије Богдановић.[9]
Овде је веома важно нагласити чињеницу да су повлашћени елеменат постајали искључиво исламизовани Албанци а не досељени Албанци уопште.
,,Арнаути хришћанске вере представљали су потчињени живаљ, као и други хришћани у турској царевини. Били су бесправни као и други хришћани, и излагани су насиљима од стране мухамеданаца као и сваки други њихов једноверац. Арнаути као нација нису имали повлашћени положај (подвлачење Д.М.),” пише академик Јован Н. Томић.[10]
Један од оних који су писали о насиљу исламизованих Албанаца, не само према православним Србима него и према Албанцима католичке вероисповести, био је и надбискуп Матија Масарек. Говорећи о његовој визитацији 1764. године и запажањима о злочинима исламизованих Албанаца, академик Димитрије Богдановић, између осталог, пише: ,,Надбискуп је несрећан због… силних крађа, отимачина и убистава. Њему се срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Масарек, најзад, истиче једну одлику у понашању исламизираних Албанаца, која ће заиста, и тада и касније, бити кључ за разумевање ове стравичне колонизације: мухамедански Албанци су нарочито опасни, каже он, „јер су Турци (тј. муслимани – Д. Б) и могу да чине свако зло које им се свиди”.[11]
Истовремено, време примања ислама је веома важан и за одређивање времена када је у појединим манастирима установљена институција манастирског војводе. Као полазна основа за одређивање доње временске границе када се јављају манастирске војводе, морају се узети: 1) време почетка досељавања Албанаца у конкретан крај, односно насеља у близини манастира, 2) када достижу довољну бројност која им омогућава чињење насиља, и 3) време њихове исламизације. Комбинацијом ова три елемента добијамо доњу временску границу од које може да се јави институција манастиских војвода.
Стојан Новаковић завршава свој рад следећим закључком: ,,Као што се из свију ових цртица види, у Старој Србији још све иде по наслеђеним давнашњим обичајима, и живот се креће још једнако својим вајкадашњим колосеком, ма да ни тамо данас није баш све по староме. Ја сам на овим листићима побележио што сам приликом могао сазнати, само да бих другога побудио да ме допуни и исправи, јербо ми се чини, да у старим обичајима имамо најбољу и најпотпунију грађу за познање грађанског, општинског и административног живота у средњевековној Србији.”
Његов закључак да институција манастирског војводе потиче из средњовековне Србије морамо одбацити као у потпуности неутемељен.
Познато је да се у друштвеној структури средњовековне Србије разликују две категорије Албанаца: у једну спадају Албанци као градско становништво, а у другу ,,албански сточари, етничка скупина као социјална група”.[12] Када говоримо о Албанцима у повељама на које се позива Стојан Новаковић, међу којима су Дечанска и Светоархангелска, реч је о овој другој категорији, односно албанским сточарима. Позитивне правне одредбе које се односе на албанске сточаре налазе се не само у повељама, већ и у Душановом Законику. Оно што из њих видимо јесте једнакост пред законом свих категорија становништва али и ,,начело строгог социјално-економског разграничења појединих група становништва у феудалном смислу”, односно подела друштва на јасно разграничене групе које имају посебне обавезе. Албанци се увек посматрају као категорија упоредна са Власима којих је, очигледно, више па је, сходно томе, и већи број правних прописа посвећен њима. ,,Власи централног балканског простора и планина у јадранском залеђу живе на исти начин, са истом организационом структуром као и Арбанаси. И једни и други су сточари покретних станишта, у сталном сезонском померању с планине у равницу и обрнуто, све до територијализације катуна у XV веку.” [13] Када је реч о даровницама манастирима, Албанци (Арбанаси) се редовно помињу уз Влахе и ограничавају се у правима која им иначе на другом терену припадају.
На пример, у Душановој Хиландарској повељи од 17. маја 1355. године, прописује се да у метоху Светог Петра Коришког код Призрена своје стадо не сме да напаса ,,ни властелин, мали ни велики, ни Влах ни Арбанасин”. Да подсетимо и на то да се повељом краља Милутина манастиру Бањска или Светостефанском хрисовуљом из 1313-1318. године ограничава право брака између Влаха и земљорадника (меропаха). Иако није сачувана општа забрана брака између сточарског, влашко-арбанашког и српског земљорадничког становништва, по мишљењу Димитрија Богдановића, она је несумњиво постојала.[14]
Коначно, оно што нас посебно занима, јесте да су влашко-албански сточари, као једна од категорија феудално зависног становништва, свом феудалцу, у нашем случају манастирима, били дужни одговарајуће ,,работе и дажбине, у складу са својим занимањем, као што су травнина за коришћење властелинског пасишта (1% од стада по чл. 197 ДЗ, или по Дечанској хрисовуљи 2 овна, 2 јагњета, сир и један динар) редовне дажбине у стоци поред травнине, ,,работе” као што су напасање стада властелиновог, али уз месечину или уз белег (накнада у натури или плати), и, најзад, пренос робе за властелина, пренос пртљага властелиновог и слично.” [15]
Према Дечанској хрисовуљи из 1330. године, на пример, уколико Арбанаси користе манастирске пашњаке дужни су да ,,доносе црквену со од Светог Срђа” код Скадра, до Дечана, док је Светоархангелском повељом, из 1348. године, предвиђено да преносе уље од Бара до овог манастира поред Призрена.
Према томе, Арбанаси нису спадали у категорију становништва која је имала дужност заштите манастира, нити су то могли, због саме чињенице да су као сточари били у покрету и сезонски мењали станишта. Дакле, Новаковић би морао, између осталог, да докаже порекло Руговаца од Мојше Грдушића и његових синова, како би поткрепио наведену претпоставку.
Рекли смо већ и то да је Новаковић истргнуо из контекста обавезу држања страже на позив игумана манастира. Наиме, у Душановом Законику постоји низ одредби које се тичу манастира и монаха, држања страже и других, па би било неопходно да Новаковић докаже постојање обичаја и у вези са тим, различитим одредбама, или да објасни на који начин и из којих разлога је опстала у виду обичаја једино одредба о чувања манастира, док су друге замрле.
Када је реч о контексту поменимо, на пример, да према члану 157 Душановог Законика кефалије и властела имају дужност да чувају стражу по путевима, а уколико би трговац или калуђер били покрадени док пролазе друмом који су они били дужни да чувају, одговорни су за накнаду штете. У члану 95 се каже ,,Ко опсује епископа, или калуђера, или попа, да плати сто перпера. Ко се нађе да је убио епископа, или калуђера, или попа, тај да се убије и обеси.” Према члану 158, црквена села имала су дужност да чувају стражу од крадљиваца и разбојника – тата и гусара итд.
Проблем представља и објашњење претварање законске одредбе о држању страже, иза које, као такве, стоји држава, у обичај. Што се тиче времена, ако дозволимо да је могло да дође до трансформације правне одредбе у обичај, онда је то период након успостављања турске власти. Такође, знамо да су, у односу на правне и моралне, обичајне норме по дужини трајања и одржавања, најтврдокорније, најжилавије и најдуже трају, и да опстају и након политичких промена, односно промене власти. [16] Имајући ово у виду, неопходно би било доказати континуитет институције манастирских војвода, односно заштите манастира, или дати објашњење за одсуство континуитета, односно објаснити зашто их нема након периода пада под Турке а онда се изненада појављују тек у 18. веку, и то његовој другој половини.
Постоји и разлика у временској обавези чувања страже. Наиме, из текста Светоархангелске повеље где се каже да горска села и област Шикља имају обавезу да држе стражу око манастира, уколико то заповеди игуман, можемо да закључимо да је реч је реч о повременом и привременом држању страже, на позив игумана, док је у случају манастирских војвода реч о перманентној заштити.
Такође, разликује се и агресор. У случају Светоархангелске повеље реч је о непријатељу који, по свему судећи, долази споља, из даљине, и неочекивано, док је у случају манастирских војвода реч о заштити од познатих агресора из блиског окружења, од којих прети перманентна опасност. На пример, у Хиландарској повељи, која је потписана са ,,Стефан по милости Божијој краљ српски” па се од стране једних историчара приписује краљу Драгутину а других краљу Милутину, говори се о упаду Грка. Једном њеном одредбом се призренске метохије ослобађају од накнаде штете настале од упада Грка, зарад слања људи на стражу на мору у Светој Гори. „И призренске метохије како су чувале стражу од Грка, да не чувају, него да за ту стражу дају у Свету Гору човека, да чува стражу на мору, на пристаништу; али што им узму разбојништвом од Грка, да им нико не наплати, сем ако није било навођења на крађу“.
Посебан проблем представља чињеница да су војводе чувале манастир и од својих саплеменика. Како то да је део фиса сачувао обичај чувања манастира а део фиса није, него је, напротив, био агресор?
Наиме, војводе Пећке патријаршије припадају племену Клемент или Климент, о којима је писао и академик Јован Н. Томић. Он пише како Клименти, још увек католичке вероисповести, када је неродна година, своје највеће потребе подмирују пљачком и да су по томе ,,били врло чувени”. Даље, Томић пише како су Клименти отпочели пљачку у правцу Плава и Гусиња, одакле су потиснули домицилно становништво, Србе, па наставља: ,,После тога Клименте су ce бацили на плен по даљим крајевима. На реду je била Пећ, где су неколико пута нападали на дворове пећских паша Махмудбеговића, пљачкали их и палили, и ударали намет на народ и на српског патријарха, који им је плаћао годишње седамдесет дуката. (…) По упутству њихових учитеља, католичких мисионера у њиховој средини, Клименте на тим својим излетима имали су водити рачуна и штитити само католике, a пленити и мухамеданце и православне. Зато су и ударали намет на српског патријарха у Пећи и на српске манастире. Дечани су били први који су имали невоље од њих. У старим српским записима сачуван je спомен о том њихову раду. Стога су ce у одбрани против Климената удруживали мухамеданци и православни; a патријарах у Пећи, поред тога што им je плаћао годишњи намет, морао je, сa допуштењем Порте, издржавати о свом трошку стражу од јаничара, да би ce заштитио.” [17]
Када је реч о честој непоузданости народних предања, а Стојан Новаковић се у овом случају позива на предање, и неопходности да се она критички обраде, показаћемо на примерима тзв. Јерининих градова и Реље Охмућевића.
Бројним остацима старих грађевина широм српског етничког простора народ је дао назив ,,Јеринин град” или ,,Град проклете Јерине” јер их је, по предању, изградила деспотица Јерина Бранковић. Тако се нпр. тврђава Бован, која се налази североисточно од Алексинца, назива ,,Јеринин град” иако га кнегиња Милица помиње у једној повељи 1395. године. Другим речима, Бован је изграђен доста раније. Јерининим градом се назива и Маглич у клисури Ибра, уз Ресаву и Смедерево један од најочуванијих средњевековних градова. Предање га везује за деспотицу Јерину иако информације о њему налазимо у житију архиепископа Данила II (Светог Данила Пећког) које је убрзо након његове смрти написао његов ученик, по усвојеном мишљењу у науци, између 1337. и 1340. године, што значи да је и овај град подигнут доста раније. Притом се уз њено име, осим објеката који нису изграђени у време владавине деспота Ђурђа, везују и они објекти који се не налазе на територији која је била под његовом влашћу.
Реља (Хреља) Охмућевић је био био пореклом из српске властеоске породице из Херцеговине. Владао је пространим областима на границама српске државе према Византији и Бугарској. Ктитор је манастира Светог Јована Рилског који се налази на територији данашње Бугарске, у коме се и упокојио као монах Харитон 1342. или 1343. године. Упркос историјским чињеницама предање каже да је погинуо заједно са Угљешом и Вукашином у бици на Марици док га поезија и проза везују за територије на којима није живео и владао. Тако се везује за Нови Пазар (Реља од Пазара у песми ,,Смрт Реље од Пазара”), Будим (Реља Будимлија у песми ,,Смрт Реље од Будима”) и Босну (Реља Бошњанин у ”Пјесни цара Сулеимана”) а у ,,Женидби Ђурђа Смедеревца” је наизменично Реља од Пазара и Реља Бошњанин. Славомир Настасијевић га у роману ,,Легенде о Милошу Обилићу“ као Рељу Крилатог смешта у Косовску битку 1389.године.
Дакле, сматрамо да је претпоставка нашег уваженог научника Стојана Новаковића о средњовековном пореклу институције манастирског војводе у потпуности неутемељена. Пошто смо се у претходном делу текста бавили Пећком патријаршијом, да кажемо у наставку нешто о њеним војводама.
Наводимо, за почетак, одломак из претходно цитираног рада Марка Краснићија о војводама манастира Пећка патријаршија, уз поновну напомену да без неопходне критичке обраде не можемо прихватити као веродостојно оно што Краснићи пише.
,,Патријаршијски војвода била је кућа Жуј Весеља (Жуј Ругове) из братства Никчи у селу Великом Штупељу, у Ругови више Пећи. Ова породица је старином из околине Скадра, као уосталом и сва остала села у овој жупи, а доселила се овамо пре неких 300 година. Преци њихови били су католици, па су током турске владавине прешли на ислам. Родослов војводске породице је следећи: Рамо (рођен 1928 г.) — Каплан — Жуј — Весељ — Мућа — Елез — Реџа — Пљаку, сви рођени у Ругови. Они имају своје блиске рођаке (Никче) у Ругови, у селима Алагина Река и Великом Штупељу, око 80 домова, затим у Краљану и неким другим селима по Метохији. На Пештеру такође имају велик број својих рођака у неколико тамошњих села, као, напр., у селу Углу (око 100 домова), где се зову Пљакићи (по наведеном претку Пљаку), и они се тамо сада убрајају у братство Вукли; своје даље рођаке имају и у селу Девречу, Лескови (Вукли), затим Шкреље у селима Боровштици (око 60 домова), Набоју, Медугуру, затим опет у Девречу и Лескови (Шкреље), као и у другим селима по Пештеру (Санџак) која припадају фису Кељменди (Клименте),” пише Марк Краснићи.
По предању, како он пише, предак ове војводске куће наименован је за манастирског војводу Пећке патријаршије од самог скадарског везира. ,,Наиме, Руговци, као ратоборни горштаци, нису трпели да турска власт дира у слободу њихових планина, у њихов племенски живот и навике, те су због тога више пута водили борбе против турске војске. Једном је скадарски везир позвао руговске прваке у Скадар на преговоре, и том приликом им дао веће повластице и изашао усусрет њиховим захтевима, па им истовремено поверио на чување и Пећку патријаршију. Они тада изаберу за манастирског војводу претка садашње војводске куће,” пише Краснићи.
,,Колико су Руговци предано чували Пећку патријаршију види се и по томе што је војводска кућа досада изгубила неколико својих мушких чланова пружајући заштиту, заједно са осталим Руговцима, овом културно-историјском споменику и бранећи га од сигурне пропасти све до данас. Тако је наведени Мућ Елези, из генеалогије ове војводске куће, погинуо од непријатеља Патријаршије на самој манастирској капији. Тадашњи старешина манастира умочио је руку у његову крв и отиснуо је на зид поред капије. Тај отисак се очувао и поштовао од народа као тотем све до пре неколико деценија, када је Бистрица однела зидине поред манастира. Његов син, Весељ, такође је погинуо на путу за манастир од људи који нису желели да се манастир чува и брани, па и Весељов син Жуј (кога су калуђери звали Суљо Војводић) погинуо је као манастирски војвода; иста је судбина задесила и његове синове: Беку, Аслана и Каплана, тј. оца и стричеве Рам Капланија (рођеног 1928 г.),” пише даље Краснићи. Краснићи наводи и то да је ова војводска кућа некада живела у великој породичној задрузи, тако да је за живота својих предака Мућа и Весеља имала 53 члана.
,,Већина мушких чланова погинула је или од крвне освете, или као браниоци Пећке патријаршије, тако да је за време Другог светског рата, када је Патријаршији поново устребала јача заштита околног становништва, у војводској породици, која се током времена поделила на три куће, најстарији мушки члан у све три куће био тада једанаестогодишњи дечак Рам Каплани. Њега су Руговци 1941 г. претставили тадашњим властима као манастирског војводу, који ће у име целе Ругове чувати Патријаршију. Овај дечак је тада боравио стално под оружјем у манастиру, па се уједно бринуо и о породицама које су Италијани држали у интернацији унутар манастирских зидина. Због илегалног помагања интернираца, Италијани су овог дечака 1942 г. везали за липу у манастирском дворишту и тако га држали два дана,” пише Марк Краснићи.
Он наводи и да је манастир Пећка патријаршија био у опасности и за време Другог светског рата ,,али се нико није усудио да га појединачно нападне, јер је свако знао да ће се на позив руговског претставника код манастира зачас скупити цела Ругова и похитати да брани манастир”. Даље, Краснићи пише како су 1942 године ,,неки тадашњи политички експоненти у сарадњи с Италијанима хтели да организовано нападну манастир”, међутим, како он наводи ,,чим су Руговци сазнали за такву намеру, они се окупе и пошаљу једну делегацију тадашњем префекту (окружном начелнику) у Пећ, која му изложи да Руговци вековима чувају овај манастир, па би била велика увреда за њих ако би га неко сада напао, те га они морају бранити као што су га увек бранили њихови преци, без обзира на то ко је нападач”.
,,После тога нико није ништа предузимао против Пећке патријаршије, а Руговци за сваки случај остану под оружјем још два дана у манастиру, па се после врате кућама, оставивши ту своју стражу из куће манастирског војводе,” пише Марк Краснићи и додаје да су и манастирске војводе из Ругове ,,имале писмена признања и одликовања од манастира и бивших власти за своју несебичну пожртвованост у чувању овог културно-историјског споменика”.
,,Тако је Весељ Мућа био одликован од црногорске владе Даниловим орденом I реда, а његов син Жуј Весељи (звани Суљо Војводић) био је одликован орденом св. Саве и орденом за грађанске заслуге.” пише у свом раду Марк Краснићи.
Што се тиче предања о наименовању манастирског војводе од стране скадарског везира, већ смо делимично одговорили на то питање у вези са радом Мирка Барјактаровића. Пошто је и историчар, академик Јован Н. Томић писао о Климентима и скадарском везиру Сулејман-паши, додаћемо одломак из његовог рада.
,,Повучени у једва приступачна брда, где je било тешко напасти их, и зато што су од пљачке начинили своје главно занимање, Клименте нису признавали ничију власт и били су против сваке власти која је била против њихова безвлашћа. (…) До почетка XVIII века Турци су у неколико махова кретали читаве војске против Климената, али су ce ове редовно враћале без већег успеха. (…) Зато je силни Сулејман–паша Бушатлија хтео да их обузда, да их натера на послушност и да од њих наплати харач. Али су му сви покушаји остали безуспешни. Ну што он није могао, постигао je његов последник, паша Ходаверди Махмудбеговић из Пећи”.[18] Даље Томић пише о томе како је паша населио део Климената на Пештеру, али ни код њега не налазимо ништа што би поткрепило наведено предање.
Додаћемо, потпуности ради, да је Сулејман–паша Бушатлија деда Махмуд-паше Бушатлије о коме смо претходно писали у вези са овим предањем.
Занимљиво је, пошто већ помињемо Бушатлије, да је 2014. године економиста Махмут Бушатлија, који тврди да је потомак Станише (Станка) Црнојевића, сина Ивана Црнојевића, и Махмут паше Бушатлије, крштен у цетињској цркви на Ћипуру, и добио име Станко Црнојевић. Станко Црнојевић је том приликом изјавио да је то била његова лична жеља, јер је хтио да се врати коренима: “Деда ми је једном приликом рекао: ‘Знаш ли да је наша крсна слава Свети Никола? То је слава наших предака Црнојевића’.” [19]
Међутим, осим што предање о постављању војводе манастира Пећка патријаршија од стране скадарског везира нема утемељење у изворима, неоспорна чињеница је и то да би скадарски везир, о коме год да је реч од оних који су били на том положају, и који год мотиви да су у питању, да је заиста желео да заштити Пећку патријаршију, могао је, управо захваљујући својој функцији, да пронађе и обезбеди далеко ефикаснији метод заштите. Подсетимо се, на пример, да је на самом почетку 20. века манастир Дечане чувала једна јединица турских војника која је била стационирана у самом манастиру.
Када је реч о преданом чувању Пећке патријаршије и да су је Руговци сачували ,,од сигурне пропасти све до данас”, како пише Марк Краснићи, важно је да укажемо на једну веома важну чињеницу.
Наиме, Краснићи не говори о војводама и њиховој заштити манастира него користи реч ,,Руговци”, чиме очигледно жели да створи представу да је манастир био под заштитом свих Албанаца из Ругова. Од кога је онда претила опасност манастиру ако су га чували сви Руговци? Управо због тога, Краснићи и избегава да напише од кога су војводе чувале манастир. Тако он пише како је Мућ Елези ,,погинуо од непријатеља Патријаршије”, а његов син Весељ ,,од људи који нису желели да се манастир чува и брани”. Ко су ти људи? Које су националности? Којем племену, тј. фису припадају? Јесу ли Руговци, тј. Клименти, као и манастирске војводе? Како то да Краснићи пише о неким детаљима, не само о генеалогији пећких војвода него и о отиску крваве шаке, а да не зна ко су нападачи и убице?
Наше је мишљење да су агресори, макар један део њих, управо припадници фиса Климент, односно Руговци. Нашу тврдњу смо, посредно, поткрепили нешто раније у овом раду, када смо говорили о вероломству код Албанаца и кршењу бесе.
Слично, када Краснићи говори о планираном нападу на манастир 1942. године, он пише како су хтели да га нападну ,,неки тадашњи политички експоненти”. Ко су они? Које су националности? Како Краснићи зна то да су хтели да га нападну Италијани, а не зна ко је био њихов саучесник?
,,Сви путописци су наглашавали да је због опасности од Арбанаса у околини, било тешко пронаћи спремне монахе за дечанску лавру,” пише Душан Т. Батаковић.[20]
Ако познајемо историју Косова и Метохије у периоду Другог светског рата онда није ни мало тешко закључити од кога је то манастир Пећка патријаршија био угрожен па му је ,,поново устребала јача заштита околног становништва”. Наравно, откривање идентитета нападача би нарушило слику о Албанцима какву жели да креира овај албански аутор. Спорно је такође и помињање Италијана, на које Краснићи, очигледно, жели да пребаци већи део кривице. Иако окупациона војска, њихова улога у односу на српске светиње на Космету је, по правилу позитивна, укључујући и период након 1999. године, о чему сведоче различити примери. Неки од припадника италијанског контигента КФОР-а су, у Високим Дечанима, примивши Свету Тајну Крштења, постали чланови Православне Цркве. Почетком Другог светског рата на нашој територији, 1941. године, манастиру Високи Дечани додељена је једна италијанска чета за заштиту манастира али је убрзо повучена и манастир, тако, остао незаштићен. Осим игумана и четворице монаха у манастиру су се налазили Маљ Азем и Шабан, манастирске војводе. Пошто су видели да је манастир остао без заштите у четири сата ујутро у њега је ушао вели број наоружаних Албанаца са намером да манастир опљачкају и запале а монахе побију или протерају. Архимандрит Теодосије Мељников, дечански игуман, стојећи поред прозора како би га Албанци чули, инсценирао је, јер су жице биле пресечене, телефонски позив Италијанима. Ово је имало за циљ да се одложе намере Албанаца, а сат времена пре њихове провале у манастир Теодосије је послао монаха Макарија у Пећ да обавести команду италијанске војске о опасности. Иако рањен, Макарије је успео да дође до Пећи и доведе италијанске војнике који су протерали Албанце из манастира.[21]
,,Пећка патријаршија такође има да захвали својим заштитницима из Ругове што се кроз тако бурне векове одржала до данас,” пише Марк Краснићи. Не излазећи из оквира научне објективности, на темељу неумољивих историјских чињеница, можемо недвосмислено да закључимо: да није било досељавања његових сународника, манастирима не би ни била неопходна заштита, јер не би имао ко ни да их угрожава.
Још једно веома важно питање се јавља у вези са смрћу Мућ Елеза, његовог сина Весеља, Жуја, Бека, Аслана и Каплана. Наиме, Марк Краснићи пише да је већина мушких чланова ове породице погинула или од крвне освете или у одбрани Пећке патријаршије, али нам ничим не поткрепљује да су горе поменути чланови заиста погинули бранећи манастир. Мућ Елез је, како пише Краснићи, погинуо на манастирској капији, али није навео околности погибије. Место његове погибије не мора нужно да указује на разлоге погибије, односно да је био у питању напад на манастир. Могла је, такође, да буде у питању и крвна освета која је, стицајем околности, извршена баш на том месту.
Исто мишљење износи и Милутин Ђуричић у свом раду. ,,М. Краснићи пише да je војвода Мућ Елез из војводске куће Никћи y Ругови погинуо од непријатеља Патријаршије’. Тиме није речено и y њеној одбрани. Уосталом, још нема сигурног податка да je неки војвода погинуо y одбрани манастира или калуђера (подвлачење Д.М.). Војводе су гинуле, y међусобним размирицама међу Арбанасима, најчешће због жена и крвне освете,” пише Ђуричић. Онима којима, можда, делује необично или неуверљиво помињање жена као узрока размирица међу Албанцима, препоручујемо Ђуричићев трад ,,Вероломство у обичајима Албанаца”. Оно што даје посебну вредност Ђуричићевим радовима јесте то што је он имао не само лично искуство у односима са Албанцима, као житељ Пећи, већ и професионално, као правник, па своју причу поткрепљује примерима из адвокатске праксе.
Осим тога, морамо, узимајући у обзир православно хришћанско учење, да одбацимо део Краснићијевог рада где се каже да је тадашњи старешина манастира умочио руку у крв погинулог Весељија и отиснуо је на зид поред капије, као и да се тај отисак ,,поштовао од народа као тотем”. Иако су код православних верника, нажалост, често присутни остаци паганских обичаја, сујеверје, магија и слично, то да је ,,тадашњи старешина манастира” умочио руку у крв убијеног војводе ,,и отиснуо је на зид поред капије” ван сваке сумње не одговара истини.
Димитрије Марковић
ФОТОГРАФИЈА: pexels
[1] Душан Т. Батаковић, Дечанско питање. Просвета, Београд 1989. стр. 50
[2] Драган Војводић, Ивана Женарју Рајовић. Живопис Пећке патријаршије из 1875. године. Косовско-метохијски зборник 9. стр. 156
[3] исто
[4] Исто, стр. 155-156
[5] Марко Пиштало, Историјски и канонски услови обнављања Пећке патријаршије 1920. године. Прометеј, Архив Војводине 2025. стр. 226
[6] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 139
[7] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 121
[8] Атанасија Урошевић, О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009.
[9] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 117
[10] Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Григорије Божовић, Приштина; Просвета, Београд, 1995. године стр. 11-12
[11] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 118
[12] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 43
[13] Исто
[14] Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Хришћанска мисао 2018. стр. 46
[15] исто
[16] Милован Митровић, Сретен Петровић, Социологија. Завод за уџбенике и наставна средства. Београд 2005. стр. 183
[17] Јован H. Томић, О Арнаутима у старој Србији и Санџаку. 1913.
[18] Јован H. Томић, О Арнаутима у старој Србији и Санџаку. 1913.
[19] https://mitropolija.com/2014/02/26/stanko-busatlija-nikada-se-nijesam-osjecao-kao-musliman-mi-busatlije-smo-uvijek-bili-srbi-s-muslimanskom-podlogom/
[20] Душан Т. Батаковић, Дечанско питање. Просвета, Београд 1989. стр. 46
[21] Архимандрит мр Алексеј (Богићевић), Радмила Мишев. Дечанске и друге приче, Манастир Светог апостола и јеванђелисте Луке, Бошњане. Четврто издање. стр. 103-104
