Они који ратују против Цркве у име слободе и човекољубља, губе управо те вредности чим се сукобе са њом[1]. Тако тридесетих година прошлог века приповеда Гилберт К. Честертон, један од највећих хришћанских апологета свог, а могло би се рећи и нашег времена. Ово запажање се са доследном прецизношћу обистињује како у периоду у којем Честертон истражује, тако и наредних деценија чији смо савременици.
Савремени човек готово инстинктивно позитивно реагује на речи попут „ново“, „промена“, „будућност“ и „напредак“. Управо на том психолошком темељу, многи, па и окултни и Њу ејџ покрети граде своју визију такозваног „Новог доба“ ере Водолије, то јест доласка новог човечанства… Кроз Некст ејџ[2] се, последњих деценија XXI века ова доктрина надограђује, чак радикализује. Наиме, иза привлачне реторике о духовном развоју, миру и еволуцији свести, често се крију идеје које у себи носе снажан елемент духовног елитизма, рекли бисмо идеологије изабраних. Дакле оно што на први мах изгледа као духовна обнова, не ретко временом прераста у специфични култ „виших“, селектираних и иницираних људи. У својој крајњој последици, такво схватање не води истинској духовности, већ успостављању својеврсног продуховљеног расизма, заснованог на подели човечанства на „просвећене“ на једном и „заостале“ на другом полу. Овакав концепт опасан је управо зато што не долази у монашким хаљинама већ под плаштом космичке нужности[3].
Још од средине XIX века, езотеријски и пре свега теозофски системи, човечанство не посматрају као јединствену заједницу људи једнаког интегритета, већ као хијерархију категорија по степену њихове духовне еволуције. Тако је у учењу Хелене Блавацке[4], присутнa идеја о сменама „коренских раса“, при чему би садашње човечанство требало да уступи место такозваној „шестој раси“, тачније духовно и окултно „узвишенијем“ типу човека. Тај нови човек описује се као биће натпросечних способности, носилац вишег знања и окултних моћи, док се савремени људи неретко представљају као дегенерисани, духовно заостали или неспособни за улазак у „нову епоху“. Управо ту се открива проблематична суштина оваквих учења. Под плаштом духовне еволуције уводи се подела на „посвећене“ и „непосвећене“, на „будуће људе“ и „остатке прошлости“. Тај модел није заснован на биолошком расизму класичног типа, већ на духовно-езотеријском критеријуму. Људи се ту више не деле по нацији или боји коже, већ по наводном степену космичке развијености и способности да прихвате окултну трансформацију света.
Посебно је симптоматична чињеница да су неке од ових идеја историјски, имале додирне тачке са европским окултним национализмом и идеологијама које су допринеле формирању нацистичког мистицизма. Истраживачи попут Николаса Гудрика (Nicholas Goodrick-Clarke) указивали су на утицај теозофије, ариософије и езотеријских учења на формирање окултне основе немачког националсоцијализма. У том контексту, идеје о „вишој раси“, духовној елити и доласку натчовека нису остале само у домену мистичке спекулације, већ су добиле и политичке импликације. Уз ограду да није сваки савремени Њу-ејџ покрет директно повезан са таквим екстремним идеологијама, морамо нагласити да у значајном делу окултне литературе остаје присутан мотив „еволутивне селекције“ човечанства. Једни ће, наводно, прећи у „вишу свест“, док ће други остати духовно неподобни за нови поредак света. Таква визија лако може довести до презира према „обичном“ човеку, традиционалној религији и свима који не прихватају езотеријску интерпретацију стварности. Дакле, у средишту овог светоназора налази се подела човечанства на расе које нису само физичке или културне, већ и духовне. Док хришћанство проповеда да је Бог од једне крви створио све народе, теозофија, бар како је излажу Блавацка, Олкот, Рерих[5]…, и њихови следбеници, дели људе на оне који су достигли пун антропоморфни капацитет и оне који су по својој природи, само човеколикa двоногa бића, космички вишак… Наиме, постоји раса прошлости пета раса, а то смо заправо ми сапутници ове наше епохе, неандерталци на измаку снага. И постоји раса будућности – шеста раса, раса богољуди, односно натчовека, који ће владати магијским моћима. Овај јаз није мали; он је, по речима самих теозофа, већи него између хомо-сапиенса и неандерталца.
Како наводи Хелена Блавацка прелазни период коегзистирања људи и надљуди трајаће 427.000 година. “Будућа шеста раса – која може настати врло брзо налазиће се у свом златном добу онда док ми још будемо убирали плодове нашег безакоња у нашој Калијуги.” Пошто “убирање плодова нашег безакоња“ тешко да је радосно, ваља закључити да данашњем не-окултном човечанству предстоји петсто хиљада година страдања ради искупљења његове “карме”. Осим тога, ово хиљадугодишње кармичко чишћење обављаће се под мудрим руководством благовремено еволуиралих надљуди. По законима карме према нама ће се поступати исто онако како смо ми поступали према другима. Блавацка тврди да је данашње човечанство уништило “четврту расу” становника Атлантиде. Логично је претпоставити да се овом речју може означити судбина која очекује данашњи људски род у “Новом добу”.
Обичним, људима пете расе ће, можда, бити тешко да живе у новом окружењу. друштву. Међутим, ново друштво се ствара за нове људе. Не-окултно човечанство ће, пре него што потпуно изумре, провести у њему пола милиона година, “убирајући плодове свог безакоња“ под “кармички праведним“ руководством надљуди.
Овде није о метафизичкој спекулацији. Баш зато што делује као учење, односно доктрина, а не рецимо као политички програм, духовни расизам у оквиру теозофије представља деликатну артикулацију. Он не позива на насиље, већ га само објашњава као неминовност, закон природе… У том смислу, он је можда сложенији од свима познатог, насилног и вулгарног расизма који је, на пример, националсоцијализму служио као егзотерична пропаганда. Kао што историјски факти указују, нацисти су имали две теорије: једна за обичан свет (о аријевцима и Јеврејима), а друга, езотерична, за оне који су знали да се иза политичког покрета крије окултна мисија: рађање натчовека. Ту су сви народи виђени као пуки материјал, притом Немци су суштински, упркос можда утиску којег је производила пропаганди, сматрани, не као раса господара већ само сировина за стварање те шесте расе, коју дакле не представљају Немци, него то ново окултно – даровито човечанство…. Можда је најјезивији детаљ у свему томе начин на који та нова раса дефинише свој однос према нама који јој не припадамо. То није бесна, разметљива или крвава мржња какву познајемо. Ово је много горе: то је добронамерно истребљење, оправдано вишим интересом човечанства.
Наравно, човекобогови су они који треба да се постарају за судбину људи из “пете расе”.
Управо та просвећена мањина ради добробити “целог човечанства” треба да одстрани “заосталу и дегенерисану масу” коју, на жалост, чини већина Земљана. Треба знати да ће бити сматрани “петом расом” и сви они који не поседују окултне способности: не опште са духовима, не владају основним вештинама телекинезе, каналисања (channeling), левитације, исцелитељства, … Такве ће још некако и трпети (не допуштајући им да се пробију у оне друштвене области у којима је допуштено само присуство “посвећених”). Но, њих ће трпети само ако прихвате цео комплекс теозофских идеја. Ако сам ниси у стању да живиш по законима “Новог доба” онда се макар из далека диви натприродним моћима нових господара. Али ако неко почне да се везује за старе хришћанске предрасуде… тешко њему.
Николај Рерих у свом раду “Блистава Шамбала“[6], предсказује да ће, при установљењу “Новог доба”, непријатељи Шамбале бити уништени. Рерих ту поставља питање: “Зар Тамерлан није био велики деконтаминатор ? Он је разорио многе градове…[7]
На питање количине односно бројности космичкoг, негде кажу кармичког отпада на Земљи, одговор даје Рерих: “Ви питате да ли ми још треба да се боримо са људима? Да ли су сви они наши непријатељи? Одговорићу да ми треба увек да се боримо против зла у свим његовим појавним облицима. Па пошто је сада на Земљи већина људи носилац зла то значи да имамо и много противника”. “Масу људи неприкладним материјалом чини не толико подлост колико грубост схватања”, каже владар Шамбале.
Ала Тер-Акопјан[8], окултисткиња и исцелитељка, као једна од свакако радикалнијих следбеника и настављача идеја Николаја Рериха и теозофије иде даље… Она у својим текстовима представља мотиве „еволутивне селекције“, односно поделе људи на духовно развијене и неразвијене. Ове друге чак квалификује кармичко смеће или залутале душе у људским љуштурама… Њени мотиви свакако представљају један од екстремнијих облика теозофско-њу-ејџ еволуционизма….
Данас, када се речи из окриља Њу ејџ доктрине изговарају у собама за медитацију, на предавањима о енергетском лечењу, на насловним странама часописа пли портала о духовности, теозофски расизам ретко долази у својој сировој форми. Но његова основна матрица пак, подела људског рода на оне који све што је суштински важно могу и постижу са једне стране, те оне којима су недостижни императиви времена данашњег са друге стране и даље је жива. Иза фразе о еволуцији свести крије се иста она логика која је некада у подземној Шамбали гледала место будућег господара.
Деоба становништва на достојне и недостојне се чак узима као мотивациона премиса за привлачење духовног племства будућности, дакленових поборника и практиканата у оквиру духовних образаца и покрета који се данас прокламују.
А на крају, остаје питање које нас пету расу (!), можда и не занима: да ли је истина да ће, када се нови свет коначно успостави, заиста бити места за све? Или ће се испоставити да је једна и то већинска категорија људи нешто што треба уклонити. Чини се да Честертон није погрешио. Они који су кренули да униште стару веру у име вишег човечанства, завршили су тако што су престали да верују у само човечанство. И у том тренутку, нова раса више није натчовек, већ само врста која је заборавила шта је емпатија или саосећање, коначно шта је човек.
Овај осврт никако није усмерен против истраживачког ентузијазма или порива ка променама нити против космологије. Ово је само скромни прилог и глас против једне посебне и опасне заблуде: да се до вишег човека долази гажењем оног нечег слабијег у другима. Условно, а терминологијом теозофа речено, ко презире пету расу, никада неће створити шесту, или ко презире претходне генерације, тешко да ће створити бољу сопствену, јер се истински напредак не гради на деградацији и поништавању наслеђа, већ на његовом преображају и узрастању. Друштво које изгуби поштовање према наслеђу, тековинама и искуству, својих предака, лако остаје и без одговорности према онима који долазе после њега. То не може да се правда новим добом, јер то, како знамо из историје, није никакво ново доба већ не ретко насиље само сада у новом, езотеричном руху.
Уместо хришћанског схватања да су сви људи створени „од једне крви“ и призвани ка заједници, окултни концепти често нуде поделу човечанства на духовне касте. Управо зато критика оваквих учења није само питање богословске и апологетске полемике, већ и упозорење на опасност сваке идеологије која човека вреднује према његовој „иницираности“, а не према његовом људском достојанству.
Историја 20. века показала је колико су опасне утопије које обећавају „новог човека“ и „нови свет“. Када год нека идеја почне да дели људе на више и ниже, просвећене и недостојне, изабране и сувишне, отвара се простор за духовно оправдавање дискриминације, насиља и дехуманизације. Зато је неопходно са великом пажњом приступати учењима која под именом „духовне еволуције“ релативизују једнакост и непоновљиву вредност сваког човека.
Зоран Луковић
[1]Гилберт Кит Честертон (Gilbert Keith Chesterton, 1874–1936) био је енглески писац, есејиста, новинар, књижевни критичар и један од најпознатијих хришћанских апологета XX века.
[2] Некст ејџ је реформисани Њу ејџ, са доктрином преовладавајућег и максималистичког индивидуализма, у чијем центру јесте појединац са ултимативном јединоспасоносном предиспозицијом и потребом за прекомпозицију своје свести и чула у сусрет императивима времена у којем живимо и оног које долази.
[3] У тексту преузимани увиди и закључци ђакона Андреја Курајева проистекли из његових истраживања
[4] Хелена (Јелена) Петровна Блавацка, (Helena Blavatsky, 1831–1891), била је руска окултисткиња, мистичарка и један од оснивача Теозофског друштва 1875.године у Њујорку. Током живота „мисионарила“ је Европом, Блиским Истоком и Индијом, тврдећи да је у контакту са „скривеним учитељима“ источњачке мудрости. Њено учење представљало је мешавину хиндуизма, будизма, западног окултизма, гностицизма и езотеријске филозофије. Најпознатија дела су јој: Откривена Изида (Isis Unveiled) и Тајна доктрина (The Secret Doctrine). Блавацка је имала велики утицај на развој савременог езотеризма, New Age покрета, окултних школа и различитих алтернативних духовних праваца XX века.Њен рад је истовремено изазивао и бројне контроверзе, јер су је критичари оптуживали за мистификације, спиритистичке манипулације и псеудонаучне тврдње.
[5]Николај Рерих(1874–1947) био је руски сликар, археолог, писац и мистик, познат по својим делима инспирисаним Истоком, Хималајима и езотеријским учењима. Био је повезан са теозофијом и развио сопствени духовни правац познат као „Жива етика“ (Агни јога), који је настао у сарадњи са његовом супругом Јеленом Рерих. Организовао је више експедиција по Централној Азији и Индији, трагајући за духовним традицијама и идејом универзалног културног јединства. Оставио је снажан утицај на савремене езотеријске и њу-ејџ покрете. Хенри Стил Олкот (Henry Steel Olcott, 1832–1907) био је амерички правник, новинар и окултиста, најпознатији као један од оснивача Теозофског друштва, заједно са Helena Petrovna Blavatsky. Првобитно је радио као војни истражитељ током Америчког грађанског рата, а касније се окренуо спиритизму и источњачким религијама. Значајан део живота провео је на Цејлону (данашња Шри Ланка), где је активно помагао обнову будизма и оснивање будистичких школа. Његов рад имао је велики утицај на ширење теозофије и интересовања за источњачку духовност на Западу.
[6]Шамбала је легендарно, скривено краљевство из тибетанске будистичке традиције. Описује се као место мира, мудрости и духовног просветљења, негде „иза Хималаја“, доступно само духовно спремнима. Идеја потиче из будистичких текстова повезаних са учењем Калачакре. У неким тумачењима Шамбала је стварно, али скривено место; у другим је симбол унутрашњег духовног стања или идеалног друштва. Током 19. и 20. века концепт су преузели и западни мистици и езотерични покрети, па је Шамбала постала део ширег конструкта мистификације и веровања о „тајним цивилизацијама“ и изгубљеним царствима..
[7] Ми знамо шта значи разорити земљане градиће, пуне свакакве заразе. Ево, прошли смо 12 градова. Шта се може учинити са њима? Због народног добра њих ваља спалити и у близини начинити нова насеља. Док не пропадну старе људе је тешко приморати да крену у нова места”.
[8]Ала Тер – Акопјан (1940-2021); Била је песникиња, преводилац и аутор езотеријске литературе. Од осамдесетих година XX века интензивно се бавила проучавањем теозофије, Агни јоге и других окултно-езотеријских учења.
